Esencija američkog sna

Džozefa Pulicera, Mađara koji je postao otelotvorenje američkog sna, istorija pamti prvenstveno kao oca žute štampe. Pulicer je davnih dana pronašao ključ za vrtoglavi rast u prodaji dnevnih novina – puniti stranice senzacionalističkim vestima, provokativnim fotografijama i naslovima. Priče o ubistvima sa grozomornim prizorima sa mesta zločina, skandali iz sveta poznatih, reportaže o dnevnopolitičkim pitanjima od važnosti za široke narodne mase... Sve ovo je lansiralo tiraže njegovih listova u stotine hiljada, a zatim i milione primeraka.

Džozef Pulicer je rođen u porodici mađarskih Jevreja, koji su živeli južno od Budimpešte nakon što su njihovi preci emigrirali iz Češke. Posle smrti oca koji je bio ugledni trgovac, porodični posao propada. Džozef pokušava da se prijavi u vojne službe nekoliko evropskih zemalja pre nego što emigrira u Ameriku. Nakon učešća u Američkom građanskom ratu, Pulicer je svoju sreću okušao u Sent Luisu. Tamo uči engleski jezik i dobija prve novinarske zadatke, posle niza fizičkih poslova koji mu nisu ležali i poslova u lokalnim barovima iz kojih je otpušten. Njegov dar za izveštavanje sa lica mesta i neumornost sa kojom je pristupao radnim zadacima privukli su pažnju lokalnih advokata, čije su kancelarije bile u istoj zgradi kao redakcija lista za koji je izveštavao. Oni su mu kasnije i omogućili obrazovanje u oblasti prava i pripremu za pravosudni ispit. Svoje ambicije usmerio je ka politici i udelu u vlasništvu lista za koji je radio. Iako je prvobitno bio član Republikanske stranke, razočaran razmerama korupcije u njihovim redovima priklanja se demokratama, čiji predstavnik je kasnije bio i u kongresu. Iz Sent Luisa se seli u Njujork a ostalo je, kako to obično kažu, istorija.

Često je isticao da su listovi u njegovom vlasništvu glas javnosti, a ne oglašivači moćnika. Bio je borac protiv korupcije i često u sukobu sa nekim od najistaknutijih političkih figura svoje epohe. Jedan je od zaslužnih za postavljanje Kipa slobode u Njujorku jer je obezbedio donacije da se dovrši taj projekat. Čak i kada su ga hronična bolest i depresija udaljile iz kancelarije, nije odustajao od upravljanja poslom na daljinu. To je izluđivalo njegove urednike jer nikada nije bio zadovoljan. Kolumbija univerzitet je isprva odbio da prihvati njegovu donaciju koja bi bila usmerena ka osnivanju prve novinarske škole na svetu, ali se sa promenom uprave promenila i politika institucije. U svom testamentu Pulicer je ovom univerzitetu ostavio dva miliona dolara, a nakon njegove smrti ustanovljene su Škola novinarstva na Kolumbiji, kao i na Univerzitetu u Misuriju. Obe su danas među najprestižnijim obrazovnim ustanovama ovog tipa na svetu.

Iako je Pulicerova nagrada prvobitno bila namenjena izuzetnim doprinosima u oblasti novinarskog izveštavanja, književnosti i obrazovanja, kasnije je ustanovljeno i nekoliko novih kategorija, kao što su muzika i fotografija. Može se reći da je nagrada išla ukorak s vremenom, prepoznajući potrebu za odavanjem priznanja i drugim oblicima umetničkog izraza pored pisanog. Tako se dogodilo da posle više od sedamdeset godina nagrađivanja dela klasične i džez muzike, jedan reper trijumfuje u ovoj kategoriji. Bilo je to 2018. godine, kada je Kendriku Lamaru pripala nagrada za album Damn, koji lirički apsolutno zaslužuje da se nađe i među laureatima u poetskim krugovima. U domenu novinarstva i književnosti, Pulicerova nagrada istrajava kao ultimativno priznanje za američke autore. Iako je tokom godina izbor žirija neminovno izazivao kontroverze, u oblasti književnog stvaralaštva Pulicerove nagrade su ostale sinonim za kvalitet.

Neke od najboljih knjiga koje su nam prošle kroz ruke u protekloj deceniji, sada na svojim koricama nose stiker sa logoom ove prestižne nagrade – Sva svetlost koju ne vidimo Entonija Dora i Simpatizer Vijeta Tan Nujena. Aktuelni laureat Kolson Vajthed izuzetan je i po tome što je dva puta dobio ovu nagradu u kategoriji fikcije, za svoje romane Podzemna železnica i Momci iz Nikla. Vajthed je tako postao tek četvrti dvostruki dobitnik nagrade za najbolji roman u vekovnoj tradiciji Pulicera, što je pošlo za rukom još samo Butu Tarkingtonu, Vilijamu Fokneru i Džonu Apdajku.

Autor teksta: Ivana Veselinović
Foto: New York Public Library