Pisci i moda: Zmijski car i šešir

Pored Petra Pana odenutog lišćem, dečaka koji ne želi da odraste, i Mali princ Antoana de Sent-Egziperija ne prihvata svet odraslih u kojem jedino prepoznaje ono što odlikuje površnu pojavu Persone. Osim sujete, licemerja, hvalisavosti, Princ nije u stanju da uoči i prihvati druge vidove i blagodeti odraslosti. Osećajnost ove knjige, na koju se „lepe“ i mladi i stari, razotkriva pisca koji smatra kako je detinjstvo pravi život u fantazijama, istinski život umetnika, dok je sve ostalo ispraznost matoraca da jure za novcem i da se pred drugima dokazuju.



Predistorija susreta sa Malim princem ispunjena je piščevim (naratorovim) uzaludnim pokušajima da ljudi rastumače njegov neobičan linearni crtež zmijskog cara udava koji je progutao slona. Međutim, mnogi na njemu ne prepoznaju sitog udava već isključivo vide šešir velikog oboda. Udav je, u stvari, prikriven oblikom šešira, što jungovka Marija-Lujza fon Franc detaljno tumači analizirajući piščev složen odnos sa zahtevnom i proždirućom majkom koja mu nije dozvolila da odraste.

Osim što je šešir kod mnogih potreban dodatak visini i što delimično maskira onog ko ga nosi, često sakrivajući pogled i pokrivajući čelo kao središte pameti, on predstavlja i mogućnost da njegov vlasnik bude neko drugi, možda neko luckast, neko ko se bez zadrške prepušta igri. Šešir često označava igru identiteta. On je granica između javnog i privatnog ja i podrazumeva kreiranje različitih uloga, od kitnjastih damskih bašti na glavama Budenbrokovih i cilindra kao produžetka cerebralnosti i znaka nametljive inteligencije do grotesknih ili detinjastih persona iza kojih se krije mračnija strana ličnosti. Ridler iz Betmenovog sveta nosi šešir melon, nalik cirkuskim rekvizitima, dok njegova sklonost ka igrama i zagonetkama skriva potuljenog intelektualca sadistu.

Ludi šeširdžija se projavljuje u „Alisi u Zemlji čuda“, gde, onako kako razmišlja dete, izvrće logiku do apsurda ponašajući se neuravnoteženo, od ljubaznosti do grubosti. U nekadašnjoj preradi šešira, najčešće od dabrovog krzna, koristila su se jedinjenja sa živom, koja je, pri parenju krzna da bi omekšalo, isparavala i trovala jadne šeširdžije. Mahom su gubili kosu i zube, a neke su spopadale „bubice i spirohete“ pa je tako u Engleskoj stvoren izraz mad as a hatter, ili ćaknut kao šeširdžija, koji se uspešno proširio poezijom i prozom. U bajkama, čarobni šešir može da nosioca učini nevidljivim dok Supermen, kad je u ulozi novinara reportera, kao deo civilnog maskiranja u nekog prosečnog nosi uobičajeni model fedora.

Knjiga o Malom princu kaže da posle kvara aviona i prinudnog sletanja u Sahari, što je podatak iz ličnog Egziperijevog života, pisac sreće Princa koji izgleda kao kepec-Napoleon, sa mačem i elegantnim šinjelom ukrašenim zvezdastim epoletama i širokim manžetnama. Mališa zahteva da mu pisac narator nacrta ovcu. Iako je Mali princ šestogodišnje dete koje zabavljaju crteži, on je prpošan i ima pomalo nadmen stav gospodara situacije. Nastupa sa teatralnim osećanjem nadmoći, sa sigurnošću malog boga. Njegov lik sa pozorišnom kostimografijom neporaslog despota lebdi u sanjivoj izmaglici i u fantazijama tipičnim za detinjstvo i blizak dodir sa nesvesnim. Starmali princ prezire svet odraslih, posedujući onu naivnu životnost za kojom čeznu oni koji su je izgubili u odrastanju.

Iako nedodirljivo popularna, knjiga o Malom princu odiše sentimentalnošću koja izaziva izvesnu nelagodnost, možda zbog toga što meki sentiment uvek u sebi krije okrutnost i dobro sakrivenu ravnodušnost ili razjedajuću patnju. Za Egziperija je Princ, koji se pojavio na Zemlji i potom nestao, sigurno nastao kao posledica gubitka mlađeg brata, koga je mnogo voleo i čija je prerana smrt sagorela veliki deo piščeve ličnosti onesposobivši je da odraste.

Lik Malog princa, ugrađenog u napoleonovski šinjel, odgovara prototipu večitog dečaka koji prezire odrasle nudeći detinjstvo kao jedino pravo utočište. Večiti dečak, puer aeternus iz Ovidijevih „Metamorfoza“, odnosi se na boga-dečaka iz Eleusinskih misterija, koga su poistovećivali sa Dionisom i Erosom. On je rođen noću, u misteriji majčinskog kulta u Eleusini i neka je vrsta spasitelja, boga bujanja, uskrsnuća i božanske mladosti. U savremenom značenju, atribut večiti dečak označava tip mladog muškarca koji pati od snažnog kompleksa majke, ispoljavajući tipično neurotično ponašanje prepoznatljivo kroz homoseksualnost i donžuanstvo.

Pominjući „nago dete Isusa“ Jung ukazuje na arhetip boga-deteta prisutnog i u folkloru, u likovima patuljaka i elfa kao skrivenih i značajnih sila prirode. Oni su obično predstavljeni sa kapuljačom na kaputu, kao što su obučeni Snežanini patuljci. Prepoznatljiva kapuljača „večitih dečaka“ se sa pisca Žana Koktoa, koji ju je i sam nosio potom ustanovivši modu mladih, prenela do današnjih mladića koji nose dukseve sa kapuljačom natučenom do pola lica. Njihovu aseksualnu pojavu teško je povezati sa preterano erotizovanim „lolitama“. Ipak, na modnoj sceni, mladići-dečaci sa androginim karakteristikama stoje naporedo sa ženama – večitim devojkama ili devojčicama prenaglašene seksualne privlačnosti. Odnosi na svetskoj pozornici, ne samo mode već i među polovima, nalažu da se preispitaju izmenjene uloge muškarca i žene.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: Dnevnik