Nevena Milojević: Junakinja našeg doba

Sa Nevenom Milojević, književnom agentkinjom u Laguni, razgovarali smo o njenom romanu prvencu „Jednom ili dvaput“ i upečatljivoj protagonistkinji Srni, čija priča pokreće važna pitanja o modernom ženskom identitetu i ljubavi.



Književna agentkinja Nevena Milojević želela je da piše o ženskom avanturizmu. Da napiše svojevrstan ženski pikarski roman, jer joj se činilo da je to i dalje teško zamislivo u Srbiji danas. Svojom debi knjigom „Jednom ili dvaput“ pokazala je da je takvo nešto ipak moguće. Stvorila je junakinju koja se pamti. U njenom romanu kroz jednu jesen pratimo turbulentnu životnu putanju buntovnice Srne, koja se u previranjima i lutanjima između prvih ljubavi, izlazaka i zabave sa prkosom i humorom nosi sa ranim životnim izazovima.

„Prvobitno je bilo zabavno pratiti je u njenim dogodovštinama u urbanom ambijentu Beograda. Srna me je osnažila, pomalo sam joj zavidela na njenoj lakoći. Nisam očekivala da će i ona takva pasti u teško jesenje mrtvilo. Ono što je promenilo i nju i mene dok sam pisala je tužna istina da je naličje lagodnosti otužnost i ispraznost“, rekla nam je Nevena.

Pitanje ženskog modernog identiteta je jedno od ključnih u romanu. Šta to Srnu najpre određuje i čini je takvom kakva jeste – gordom, buntovnicom, prezrivom, ali opet i hrabrom, samosvesnom mladom ženom?

Srna je naizgled samouverena, samovesna mlada žena koja uživa u sebi. Ona izlazi, ima širok krug prijatelja, kreće se u privilegovanim gradskim krugovima. Ali iza svega toga, ona ima mnogo mana – živi performativnim načinom života modernijih generacija, opsednuta je svojim telom, svojom slikom u očima drugih ljudi, željna pažnje, odobrenja i ljubavi. Ona je cinična i prezriva u svemu tome ali i iskrena. Ta kombinacija je, čini mi se, zavodljiva za čitanje.

Ona pokušava da ostavi iza sebe malo mesto iz koga potiče, njegove ljude i priče, ali šta nam njen primer pokazuje, koliko je zaista moguće prekinuti sve veze sa svojim poreklom? Kako je, pre svega, njen odnos sa roditeljima uticao na nju i na njene kasnije životne izbore?

Bio mi je potreban taj kontrast između ruralnog i urbanog da bih objasnila na koji način izrastaju moderne generacije. Dok sam čitala memoare Doli Olderton, shvatila sam da je ona odrastala na vrlo sličan način na periferiji Londona kao ja u centralnoj Srbiji. Zbog interneta i deca na selu odrastaju prateći svetsku kulturu, a onda u svom okruženju ne nalaze okolnosti i prihvatanje koji su potrebni za tako stvorene identitete. Ja sam se, kao i Srna, uvek osećala pomalo neprilagođeno. Kasnije u romanu to postaje jedno filozofsko shvatanje života kod mnogih ljudi. Neprilagođenost je eufemizam za osećaj nepripadanja i besmisla života uopšte. Srna je pokušala da prekine veze sa ljudima iz mesta iz kog potiče, ali im se istovremeno vraća u trenucima slabosti. Uvek sam se pitala, pošto sam joj pomalo i zavidela na samousredsređenosti, kakvi roditelji stvore takvu osobu. Vrlo rano mi je palo na pamet da bi očigledni odgovor bio da je ona zanemarena od svojih roditelja. Ali dok sam pisala, nametnulo mi se da je ona zapravo previše voljena, ali na pogrešan način. Supstancijalna pažnja i duboka ljubav koji su svakom potrebni kod nje su izostali jer roditelji nisu mogli da isprate njenu emotivnu kompleksnost.

U potrazi za smislom u modernim vremenima, kroz šta sve Vaša junakinja prolazi i kakvom je to čini?

Srna, kao efermerna pojava modernog sveta, usredsređena na socijalnu afirmaciju i mušku validaciju, upada u krizu smisla svog postojanja. Lišena svake ambicije, bez talenta i doslednosti, ona poseže za onim što naše vreme može da dâ: distrakcije, zabavu, validaciju na društvenim mrežama, ženski avanturizam. Kada sve to postane nedovoljno, ona se okreće ljubavi. U tom smislu njoj nedostaju istrajnost i dublji osećaj svrhe, koji su makar prividno imale prethodne generacije. Ona pokušava da „pozajmi“ tu dubinu od starijeg muškarca sa kojim ulazi u vezu, što je čini onakvom kakva jeste: spolja cinična, iznutra nesigurna. To često vidimo kod mladih ljudi danas. Spolja deluju ubedljivo, ali sve je to samo performans.

Ko su muškarci koji čine Srnin svet i kakav mozaik dobijamo slaganjem njihovih priča u njenom životu?

Isprva to su momci koje je moguće upoznati tokom izlazaka, oni koji pokušavaju da se, kako to paušalno kažemo, „izlude“ u noćnom životu. To su za Srnu bezlični muškarci do kojih joj nije stalo, u kojima i ona traži instant bliskost i brzo zaboravljanje. A onda, tu su i muškarci koji je povređuju, predatori. Ona ne želi da bude žrtva i oponaša ih, ali vidi se da je svaka interakcija te vrste pomalo oštećuje; kontrapunkt upotpunjuju bivši momci raznih generacija. Ona na kraju kaže da su svi ti muškarci u jednoj stvari identični, da na ženi iskaljuju svoj nemir, da seksom nivelišu napetosti koje postoje u životu; dok ona pribegava njima za utehu i osećaj sigurnosti, oni su suštinski nesrećni i nesigurni. Ta kriza do sada utemeljene muškosti trenutno je viralna tema, i to se oseća u ovim likovima. Oni sa njom ne mogu da igraju stari patrijarhalni performans muškosti. A ono što rade ispada dosta nespretno i uglavnom otužno.

Kako ju je obeležila veza sa duplo starijem muškarcem, koja je na neki način i okosnica priče?

Bežeći upravo od takvih muškaraca, Srna pribegava starijem muškarcu kao utočištu. Ona se nada da je to prečica ka obožavanju i ljubavi. Međutim, ubrzo postaje opsesivna, umesto da bude obožavana. Taj muškarac je u poznom životu već istrošen čovek, a ona izgara za ljubavlju. Stariji muškarci su tvrđi, a mekoća njenih ranih godina na kraju će promeniti nju, a ne njega. Ta veza je na jedan način nešto što mi je palo na pamet kao kontrast povlačenju očeve figure u njenom životu zbog bolesti i starenja. To je, nažalost, ljubav koja je odražvala disonancu koja postoji u izvornoj porodici – drugačija generacija različito komunicira emocije i ona nije uspela da dobije zadovoljenje svojih najdubljih potreba.



Šta nam Srnina priča govori o modernim vezama i ljubavi uopšte?

Želela sam da kroz Srnu razumem šta to znači kad kažemo za nekog da je emotivno nedostupan. Srna ima ono što moderna psihologija zove „izbegavajući stil vezivanja“, ona u strahu od prave bliskosti na emotivnoj distanci gradi harizmu nedostupne osobe. U tome je njena privlačnost za muškarce i gradske prijatelje, zato ona održava površne veze bez budućnosti. U svemu tome ona je cinično inteligentna i pomalo bolno svega svesna. Paradoksalno je da u vreme kada toliko pričamo o terapiji i radu na sebi – samoterapeutišemo se do krajnosti – izbegavamo pravu intimnost i ranjivost. Srni je terapeutkinja još jedan gedžet, ne prava podrška. Za nju je bitnije kako nešto izgleda sa strane nego kako se oseća iznutra.

Kakve to ratove protiv sveta, ali, pre svega, i protiv sebe same vodi Vaša junakinja, pa je privlače ratne teme, snimci nasilja i katastrofa?

Kako joj nedostaju pravi životni izazovi i ne oseća se ukorenjeno u svojoj sredini, u potrazi za dubinom Srna čezne za društvenim promenama ili prirodnim katastrofama, nečim što bi joj dalo osećaj svrhe i skrenulo pažnju sa toliko opterećujuće usredsređenosti na sebe. Takođe, Srna ima unutrašnji pojačani osećaj besa, koji je možda samo neutoljena žeđ za životom. Kroz nju sam poželela da se poigram ustaljenim mišljenjem da su samo muškarci skloni agresiji. U proneverenom obećanju rodne ravnopravnosti ona imitira muškarce, takmiči se sa njima i zavidi im. Svesna svoje čežnje za muškom afirmacijom, ona ih upravo zato i prezire. Srna je ono što zovu femme fatale koju je stvorila muška fantazija. U tom smislu ona je naličje muškosti koje želi da pogazi svog stvaraoca i unizi ga.

Nesumnjivo je da je Vaša junakinja jedna od onih koje se pamte. Koje su književne junakinje čije Vas priče dotiču?

Možda pomalo neočekivano, uvek su me opčinjavale nesrećne žene, koje su u ljubavi tražile smisao i ishodište svog postojanja, poput Tolstojeve Ane Karenjine. Svojevremeno me je očarala i junakinja romana „U vrtu ljudoždera“ i pisanje Lejle Slimani. Najviše su svakako na mene uticale junakinje koje je stvorila Elfride Jelinek, od „Pijanistkinje“ do „Ljubavnica“… I nadasve, junakinja Biljane Jovanović iz romana „Pada Avala“.

Kao književna agentkinja u Laguni bavite se zastupanjem domaćih pisaca na stranim tržištima. Šta Vas impresionira kada je u pitanju savremena domaća književnost?

Studirala sam srpsku i postjugoslovensku književnost i ona će uvek biti moje utočište. Verujem da je stilski ovaj roman pod najvećim uticajem graničnih žanrova sa početka dvadesetog veka, ranim modernistikim romanima poput „Isušene kaljuže“ Janka Polića Kamova, „Dnevnika o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog i „Bespuća“ Veljka Milićevića.

Uvek rado čitam Srđana Valjarevića, on je među prvima u Srbiji pisao autofikciju koja je meni bliska. Autorke kojima se divim su Dubravka Ugrešić i Biljana Jovanović. „Pada Avala“ i „Štefica Cvek“ su mi bile ugled za Srnu.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57