„Žurke u našoj školi“ – Stručna analiza na dečji način

Žurke su odavno postale sastavni deo odrastanja i nezaobilazni događaji od prvog razreda osnovne škole pa maltene tokom naredne dve decenije.

Ipak, čini se da o žurkama kao fenomenu nije mnogo pisano, pa je Robert Takarič svojom novom knjigom „Žurke u našoj školi“ podario mladim čitaocima nesvakidašnji pogled na žurku kao pojam, spojivši dečje doživljaje i utiske sa stručnom analizom nečega što na prvi pogled deluje kao da nije ni pogodno za bilo kakvu analizu.

Pokazalo se, međutim, da jedan izraz koji već godinama obitava kao sinonim za sedeljku i zabavu i te kako može biti stručno tumačen i preispitivan, tim pre što je dobio i neka nova (čak i vulgarna) značenja koja su se bitno udaljila od izvornog.

Pripovedač ove neobične knjige, iako osnovac, rešio je da neizbrojive žurke sagleda sa svojevrsnog naučnog aspekta i da za svaku kojoj je prisustvovao iznese stručnu ocenu.

I kakve je rezultate dalo istraživanje?

Prvo, da bi se žurka organizovala, nije potrebno čekati rođendan niti tražiti neki poseban povod, dovoljno je samo pozvati društvo – doduše, primećuje se da na tim žurkama bez povoda kao da od samog početka nešto nedostaje.

Drugo, nisu sve žurke zanimljive, čak ih ponekad bude više dosadnih, a neke postanu zanimljive tek kad se konačno završe.
Treće, žurka ne mora značiti samo proslavu i zabavu u nečijoj kući, nego se žurka, u širem smislu, može odigrati i u školi, kad jedan mali nestašluk proizvede veliku uzbunu ili kad se učenikovo odgovaranje pretvori u zanimljiv verbalni duel sa nastavnikom – a od toga zaista veće žurke nema.

I tako dalje, i tako dalje.

Analizom svakog segmenta žurke, od povoda do količine hrane, kao da se stvara simpatična naučna studija, ali u potpuno dečjem maniru, što znači da je autor uspeo da temu koju obrađuje sagleda očima mladog istraživača i da zaista deluje kao da je knjigu napisao osnovac.

Možda je pripovedač / istraživač isuviše strog i kritičan prema žurkama koje ocenjuje, a ako je ponekad subjektivan, on to i ne skriva, jer logično je da nam najbolja žurka bude ona na kojoj smo upoznali novu simpatiju – a sasvim je normalno da se kasnije, ako nas simpatija razočara, te iste žurke sećamo na potpuno drugačiji način.

Ionako koncipirana na prilično neuobičajen i zanimljiv način, odštampana nekonvencionalnim fontovima slova, pritom obogaćena raznovrsnim crtežima i beleškama po marginama (pri čemu neodoljivo podseća na svesku „svaštaru“), knjiga se nastavlja i nakon što je završena – koliko god to čudno delovalo – a onda dobija i sopstvenu konkurenciju u vidu jedne pesme koja je relativno kratka, ali dovoljna da privuče nastavničinu pažnju, nasuprot knjizi o žurkama, koja je u pedagoškim očima prošla vrlo loše.

A možda je nastavnica bila u pravu, možda deca treba da pišu pesmice umesto da na naučnoj osnovi analiziraju događaje poput žurki... možda, ali, baš taj đački bunt i baš to neočekivano dečije interesovanje i želja da se rođendani i ostala slavlja sagledaju na jedan nov način jeste ono što Takaričevu knjigu čini zanimljivom.

Autor: Dušan Milijić