Sara Pener: U rečima se krije moć

Sara Pener je ozbiljnije počela da se bavi pisanjem 2015. godine, nakon što je prisustvovala dirljivom predavanju Elizabet Gilbert, povodom turneje za promociju knjige „Velika čarolija“. Ubrzo se upisala na prvi onlajn kurs kreativnog pisanja i od tada se nije osvrnula. Diplomirala je ekonomiju na Univerzitetu u Kanzasu i proteklu deceniju provela na različitim finansijskim pozicijama u korporativnom sektoru – brojevi i tabele odgovaraju analitičkom delu njene ličnosti. Kada ne piše, najverovatnije ćete je zateći u kuhinji, na času joge ili kako trči floridskim ulicama pod užarenim suncem. Više o njoj možete saznati na njenom sajtu  ili Instagram profilu.

Recite nam nešto o svom romanu „Londonsko spiritističko društvo“?

Radnja romana „Londonsko spiritističko društvo“ odvija se u srcu viktorijanskog Londona, u doba kada su seanse i svet duhova bili u modi. Centralna figura moje priče je žena po imenu Vodlin d’Aler, spiritistkinja svetskog glasa, poznata po sposobnosti da priziva duhove ubijenih kako bi otkrila ko ih je lišio života. Nju pronalazi mlada žena, Lena Viks, čija je sestra nedavno preminula pod sumnjivim okolnostima. Zajedno sa tajanstvenim muškim udruženjem „Spiritističko društvo“ iz Londona, njih dve kreću u potragu za istinom. Dok pokušavaju da razreše zločin, shvataju da su i same u njega upletene…

Gde ste pronašli inspiraciju za roman „Londonsko spiritističko društvo“?

Oduvek sam želela da napišem priču o duhovima ali, pošto je tema ukletih kuća izuzetno česta u književnosti, trebalo mi je vremena da osmislim originalan pristup. Kada sam jednoga dana ćaskala sa mamom, rekla mi je sledeće: „Trebalo bi da odemo na neku seansu. Pravu seansu, a ne neku lažnu.“ Tada mi je sinulo da obožavam reč „seansa“ jer zvuči zanosno i tajanstveno. Tako se rodila ideja o ženi koja je širom sveta poznata po svojoj sposobnosti da priziva duhove tokom seansi.

Kakvu ste vrstu istraživanja sproveli za ovaj roman i koliko vremena posvećujete istraživanju pre nego što počnete da pišete?

Istraživanje je bilo veoma zabavno! Obuhvatalo je sve što ima veze sa duhovima, Londonom, viktorijanskom erom. Najkorisnija mi je bila knjiga The Victorian Book of the Dead (Viktorijanska knjiga mrtvih) Krisa Vudjarda, koja detaljno opisuje brojne tradicije i sujeverja Viktorijanaca u vezi sa smrću i pogrebnim običajima.

Zanimljivo je da postoji vrlo malo konkretnih informacija o tome kako se zapravo izvode seanse, što mi je ostavilo dosta prostora da osmislim svoja pravila. Sedam faza seanse, koje ćete pronaći na početku romana, u potpunosti su plod moje mašte.

Da li je neki deo izbačen iz knjige tokom uređivačkog procesa?

Pa, da kažem to ovako. Knjiga počinje sa dva ubistva, a broj likova je prilično sveden: ima ih manje od deset. Zbog toga sam morala pažljivo da prikrijem identitet svog zlikovca, a moji urednici su uradili sjajan posao jer su mi ukazali na delove gde sam previše otkrivala, ali i na one gde je bilo potrebno da ubacim „lažne tragove“ kako bih zavarala čitaoce.



U našem prethodnom razgovoru ste rekli sledeće: „Od početne ideje do poslednjih ispravki, proces pisanja svake priče je drugačiji.“ Kako se Vaš proces razlikovao pri radu na romanu „Londonsko spiritističko društvo“ u poređenju sa vašim debitantskim ostvarenjem „Mala prodavnica otrova“?

„Malu prodavnicu otrova“ sam pisala dok sam radila puno radno vreme, i trebalo mi je 18 meseci da završim rukopis. Međutim, kada sam pisala „Londonsko spiritističko društvo“, sve je bilo drugačije – bila sam potpuno posvećena pisanju jer sam napustila posao. Nakon što sam sa urednikom definisala kostur priče, napisala sam je za jedanaest nedelja! Priča je prosto sama od sebe navirala i jedva sam uspevala sve da zapišem. Naravno, usledili su meseci uređivanja, ali ceo proces je trajao oko deset meseci – znatno kraće nego kod mog prvenca.

Šta je bio najveći izazov tokom pisanja Vašeg drugog romana i kako ste se sa tim izborili?

Uspeh „Male prodavnice otrova“ doneo je i velika očekivanja za roman koji će uslediti. Čitaoci žele nešto slično, ali ipak novo. Za jednu autorku, koja je izdala samo jednu knjigu, imam zaista veliku bazu obožavalaca. To znači da mnogi ljudi sa nestrpljenjem očekuju da vide da li ću upeti da ponovim uspeh. Iako me je mučio „sindrom drugog romana“, teže mi je bilo da se izborim sa „sindromom uljeza“. Plašila sam se da ne postanem autorka jednog jedinog bestselera. Ipak, mogla sam da odahnem kada su stigle pozitivne reakcije prvih čitalaca, a časopis Booklist objavio sjajnu recenziju – što mi je ulilo veliko samopouzdanje.

Šta Vas privlači kod pisanja istorijske fikcije, naročito one koja se prepliće sa mističnim elementima?

Jednom rečju – atmosfera. Prošlost nam je dostupna samo kroz fragmente – fotografije, dnevničke zapise i usmena predanja – a pisac ima zadatak da dočara, da oživi ambijent. To se prvenstveno odnosi na detalje koji angažuju naša čula: zvuk paljenja šibice o kremen, miris sumpora koji nakon toga sledi – sve to gradi ton romana. A atmosfera u romanu „Londonsko spiritističko društvo“ je tako raskošna i sablasna. Zamislite crnu čipku, sveće, ogledala, dim. A kada na sve to dodate mistične elemente, dobijate još bogatiju i intrigantniji sliku. Jedna od mojih omiljenih scena je trenutak kada Lena spušta pogled na sto ispred sebe sa čije površine, pred njenim sopstvenim očima, nestaju otisci ruku – savršena prilika u kojoj spajam atmosferu i natprirodno.

Ukoliko biste morali da ostatak života proživite kao jedan od svojih likova, koga biste izabrali i zbog čega?

Nesumnjivo bih odabrala glavnu junakinju ovog romana – Lenu Viks. Tek je zakoračila u dvadesete, otkriva vlastite potencijale, shvata koga želi i šta hoće od života. Pred njom su beskrajne mogućnosti.

Kada ste shvatili da jezik poseduje izuzetnu moć?

Moj pokojni otac je bio advokat i često sam ga posmatrala u sudnici. Dok je iznosio svoje argumente, uspevao je da porotnike drži prikovane za stolice. Od njega sam naučila da su ton, izbor reči i način izražavanja jednako važni kao i sadržaj. Što važi i za usmenu i za pisanu reč.
 
Izvor: theglossbookclub.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Laura Foote