Zašto nam se istorija ponavlja – pred beogradskom publikom predstavljena knjiga „Bilo nekad u Srbiji“ Momčila Petrovića

U knjižari Delfi SKC predstavljena je nova knjiga novinara i pisca Momčila Petrovića „Bilo nekad u Srbiji“, koji je svojim ranijim naslovima navikao čitalačku publiku na uzbudljive, dinamične, filmične i živopisne priče. O knjizi u kojoj se kroz 19 storija govori o nesrećama, dramatičnim događajima i biografijama najrazličitijih ličnosti, pričama čiji su koreni u prošlim vremenima, a koje pokazuju da nikakvu pouku iz njih nismo izvukli, pored autora, govorili su i istoričarka dr Ljubinka Škodrić i urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović.



Urednica Dubravka Dragović Šehović smatra da je knjiga „Bilo nekad u Srbiji“ biser stvaralaštva Momčila Petrovića.

„Mnogo volim način na koji Momčilo piše i sve njegove knjige, ali ova je drugačija zbog toga što se u njoj nije osvrnuo samo na prošlost, već je pisao i o sadašnjosti. Priče su obrađene na drugačiji način u odnosu na one iz ‘Zanimljive istorije u 147 priča’, i posebno mi se dopada to što je uspeo da nađe paralele između prošlosti i sadašnjosti, pa se pokazalo da su Srbi zaista loši učenici kada je istorija u pitanju i da nismo uspeli da izvučemo neke pouke. Ali, on je to tako lepo napisao i povezao, sve je vrlo dinamično, interesantno. Momčilo je autor koji piše sa odličnim stavom. Trudi se da neke stvari prikaže na što jednostavniji način i nije kritičar, već je kod njega sve predstavljeno onako kako jeste. Možda u završnom delu svake priče osetimo njegov stav o svemu tome, ali dozvoljava čitaocima da sami izvuku prave zaključke iz onoga što su pročitali. Njegove knjige otkrivaju manje poznate stvari iz naše istorije, i bliže i dalje. Skloni smo kao narod da, nažalost, zaboravljamo, da ne povezujemo, a knjigama kao što je ‘Bilo nekad u Srbiji’ Momčilo uspeva da nas podseti na te događaje i ljude, i da ih osvetli na nov i dinamičan način i u tome je jedna od prednosti njegovog pisanja. U ovoj knjizi otkrivene su stvari o kojima ništa nisam znala, ili ih nisam dovoljno dobro proučila. Takođe, nisam se bavila povezivanjima prošlosti i sadašnjosti na način na koji je to ovde učinio Momčilo. U ovoj knjizi postoji revizija istorije. Mislim da je važno da se podsetimo određenih stvari iz naše istorije, koje su se dešavale ne baš tako davno, pre manje od jednog veka, na koje smo potpuno zaboravili i onda, u skladu sa današnjim diskursom, govorimo kako je sve isto, kako to nisu bili zločini. Ali, hajde da se ipak prisetimo nekih strašnih stvari koje su nam se dešavale. S druge strane, tu su ljudi na koje smo potpuno bili zaboravili, a koji su bili krajnje interesantni i intrigantni devedesetih godina prošlog veka. Ali mnogo nam se stvari dešava, mnogo je novih događaja, mnogo novih afera, mnogo smo zatrpani informacijama i onda na pojedine stvari zaboravimo. Zato postoje ovako sjajni hroničari, ljudi koji divno pišu i koji nas kroz književnost i interesantne knjige na ove stvari podsećaju.“

Istoričarka Ljubinka Škodrić, koja je i sama autorka knjiga, govorila je o načinu na koji Momčilo Petrović pristupa istorijskoj građi u svojim delima.

„Veliko mi je zadovoljstvo što sam u prilici da govorim o ovoj knjizi zato što se u početku moje istraživanje preplitalo sa Momčilovim, ali se nismo uopšte poznavali, a ovo je i prva prilika da govorim na predstavljanju knjige nekoga ko nije istoričar. Mi istoričari generalno zaziremo od pridošlica u našu struku. Ima tu i profesionalne sujete, ali ima i straha kako će neko ko nije školovani istoričar pristupiti obradi neke teme. Uglavnom se plašimo da li će se neki događaji propustiti, prenaglasiti, da li će biti objektivno prikazani i upravo zato želim da kažem da sa Momčilom Petrovićem to nije slučaj i da ono što čini lepotu ove knjige jeste njegova veština da prvo prikupi najrazličitije izvore a onda da ih u jednoj priči suprotstavi i da na osnovu toga sastavi jednu živu i dinamičnu priču. Njegov rad sa izvorima je ono što čini dobar zaplet svih ovih 19 priča u knjizi. Kada ih pogledamo hronološki, možemo da zaključimo da obuhvataju jedan dug period, preko vek i po srpske istorije, te da u stvari predstavljaju jedan presek srpske istorije, ali da na određeni način daju i sliku o našim običajima, mentalitetu, navikama. I, mada sam volela da pogledam kako je autor posmatrao neke starije priče koje su mi bile poznate, o kojima sam i sama pisala, ipak su mi bile zanimljivije ove iz novije istorije, i to najviše zbog toga što su ostavile utisak da se zapravo veoma malo toga promenilo, da su neke navike, običaji i sklonosti i dalje prisutni. U svemu tome najfrapantnija mi je bila priča o potrazi za zakopanim blagom iz Miloševićevog vremena i uopšte taj motiv zakopanog blaga, koji kod nas postoji vekovima, bez obzira na njegovu naivnost i apsurdnost, i kako je ta potraga za blagom primamljiva različitim ličnostima u svako doba“, rekla je istoričarka, istakavši još da joj je kao istoričarki bilo veoma bitno da zapleti u knjigama Momčila Petrovića ne idu nauštrb istorijske istine, te da su zato Momčilove knjige sjajan primer žanra koji se danas u istoriografiji naziva javna istorija – ide se za tim da se stručno i naučno istražena istoriografija predstavi na jedan pristupačan način i široj publici i naučnicima.

Šta je bilo ključno za nastanak knjige „Bilo nekad u Srbiji“, otkrio nam je autor Momčilo Petrović.

„U knjigu sam uvrstio priče koje su meni bile zanimljive, ali sve one su na neki način povezane, dakle, nisu slučajan skup. Tih 19 priča govori o događajima pored kojih smo jednostavno prošli, pa smo posle izvesnog vremena na njih zaboravili, nesvesni koliko su oni značajni za nas i naše društvo. Tu prvenstveno mislim na priču o ubistvu kneza Mihaila i paralelu sa ubistvom Zorana Đinđića. Zanimljivo je da je knez Mihailo 1867. godine oslobodio Srbiju od Turaka i svu su mu klicali, a godinu dana kasnije su ga ubili isti ti Srbi koji su ga dizali u nebesa. Da ne podsećam sada na Đinđićevu ulogu u Srbiji posle 5. oktobra. I jednog i drugog ubili su kriminalci, talog društva, i jedna i druga grupa ubica je verovala da će oni takvi moći posle da vladaju Srbijom, i ni u jednom ni u drugom slučaju nije otkrivena politička pozadina ubistva, jer je istraga zaustavljena od onih koji su došli na vlast. Druga tema je netrpeljivost između simpatizera različitih političkih opcija. Dakle, nešto što traje preko 100 godina i što je, recimo, 1889. godine dovelo do linča članova jedne partije, koji su došli u Beograd, i tada je prvi put u našoj istoriji zabeleženo jahanje popa iz političkih razloga, koje se posle provlačilo kroz istoriju. Takvih priča o događajima iz kojih ništa nismo naučili ima nekoliko u knjizi. S druge strane su priče koje su nam date u iskrivljenom obliku, kao kad mađioničar u šešir ubaci zeca pa izvuče goluba. Odjednom posle 2000. godine dobijamo priču o tome da su četnički pokolj u Vraniću počinili partizani koji su se presvukli u četnike, ili da je reč o osveti za neke prethodne političke zločine. Ono što tu priču čini aktuelnom, osim rehabilitacije Draže Mihailovića, jeste i činjenica da je jedan od pripadnika četničkog pokreta napisao autobiografiju koju je nagradilo Udruženje književnika Srbije nagradom ‘Miloš Crnjanski’, pri čemu on daje iskrivljenu verziju tog događaja. Treća tematska linija su sudbine pojedinaca u državnoj istoriji. Ja sam pisao, između ostalog, o Ljubodragu Đuriću, prvom komandantu oslobođenog Beograda, Titovom sekretaru, koji je morao da ostavi ženu zato što mu je Tito rekao da izabere ženu ili njega, i posle sâm opisuje, sa naknadnom pameću, kako je zapustio vlastitu decu da bi služio Titu, a na kraju je, posle nekih dramatičnih događaja, bio uhapšen i izvršio je samoubistvo 1984. godine. Poslednje što je napisao na papiru bilo je ‘Partizan sam, tim se dičim’. Takvih sudbina ima više u ovoj knjizi“, rekao je autor, objasnivši i šta ga je vodilo tokom pisanja ovih priča. „Ja sam celog života novinar i rano sam naučio da svojim tekstovima ne mogu nešto da promenim, tako da sam se emocija kao što su bes ili tuga tokom pisanja rano oslobodio. Moj motiv je bio da napišem zanimljivu knjigu.“

Momčilo Petrović se osvrnuo i na to da li je pišući ovu knjigu uspeo barem donekle da shvati zašto smo tako loši đaci pa ne usvajamo važne istorijske lekcije.

„Pre neku godinu jedan kineski političar srednjeg ranga u intervjuu Politici odgovara na pitanje kakav je stav Kine prema Francuskoj revoluciji iz 1789. godine. On ozbiljno kaže da još nisu zauzeli stav, jer još nije prošlo dovoljno vremena da bi se odredilo njeno mesto u istoriji. Kina ima dugu istoriju. Ako računamo istoriju srpske države od 1830. godine, to nije neki dugačak period, možda ćemo mi za hiljadu ili dve hiljade godina naučiti da zaobilazimo to kamenje o koje se sad saplićemo. Odgovarajući na pitanje kako da počnemo da učimo, rekao sam da će onaj kome to bude uspelo zadužiti Srbiju više nego ikad dosad. Ostaje nam, dakle, da učimo.“


Knjigu „Bilo nekad u Srbiji“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.