Prikaz romana „Bastadur“ Jasenke Lalović: U ritmu jezičkog bogatstva

Smešten u prvu polovinu dvadesetog veka i u pejzaž Bokokotorskog zaliva, roman zanimljivog naziva vraća nas u vreme viteštva i odvažnosti, što je i odlika bastadura, ljudi koji se ne boje da pogledaju životu u oči. Protagonisti ove lirske priče su ljudi koji život otimaju koliko od mora koje je pred njima toliko i od zabrđa u koje gledaju, ali retko prelaze sa druge strane. Oplemenjeni širinom sveta koju im pružaju morski putevi, vazda daleko od doma ali i u čežnji za daljinama, Lalovićkini junaci provode svoje živote u potrazi za ljubavlju koju ne umeju da pokažu a još češće ne umeju da prime.

Junak Niko potražiće svoj smisao u dijalogu sa Bogom, ali i sa ljudima koji ga najčešće ne razumeju ili ne žele da čuju. Svi koji će svoje živote na neki način preplesti sa njegovim promeniće se nakon susreta sa isposnikom i usamljenikom koji je učio od prirode. Shvatio je da je to vrhunska sila koja upravlja ljudima i sa kojom se vredi samo osluškivati ali ne suprotstavljajući joj se, kao odvažni pomorci, legendarni bokeljski kapetani koji su stizali do samog kraja sveta i vraćali se jedrenjacima i brodovima punim doživljaja ali i robe sa svih krajeva sveta ostavljajući svoje žene i decu u večitom čekanju koje je iscrpljivalo dušu.

Žene su u ovom romanu hrabre, snažne, trpeljive, voljne da se bore za ljubav kao najveću životnu istinu, ali istovremeno i da sebe polože na žrtvenik porodice koja je iznad svega. Hrabre da rode i suoče se sa mogućnošću najvećeg gubitka, brane svoj dom od svega što bi ga moglo ugroziti, od bolesti do lošeg glasa koji se najbrže pronese i najduže ostaje prisutan.

Jasenka Lalović svojom čitkom i uverljivom prozom ne brani samo zavičaj i slike raskošne prošlosti već i bogatstvo jezika, ritam i melodiju mešavine gorštačkog i primorskog koji se mešao sa drugim jezicima koje je donosilo more. U tom ritmu jezičkog bogatstva leži možda i najveća vrednost ovog romana koji će vas odvesti u tišinu današnjeg Perasta pa kroz Verige u daleki svet koji je svoj svileni otisak ostavljao na životima Bokelja, njihovoj gospoštini i ponosu koji je umeo da se okrene i protiv njih, u preziru prema brđanima koji more ne vide ali ga ni ne žele, jer ne želi se ono što je nepoznato.

Preplitanje živih dijaloga sa kontemplativnim odgovorima na životna pitanja određuje tempo pripovedanja koje je splet porodičnih priča koliko i živa istorijska freska vremena koje je iščezlo, ali ostalo u pamćenju potomstva kao doba hrabrosti i ponosa jednog sveta koji se nikada nije odrekao sebe. Iza zatvorenih škura neke bokeljske kuće još pulsira vreme uhvaćeno u ovom romanu.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik