Postoje dva načina čitanja, ali jedan je beskoristan

Homer, Šekspir, Volter, Flober, Tolstoj, Vulf, Hemingvej – sve su to imena bez materijalnog oblika. Ne možemo razgovarati sa njima, dotaći ih, ali njihove misli su postale besmrtne. Aristotelova logika, Keplerova astronomija, Njutnova fizika, Darvinova biologija, Vitgenštajnova filozofija – iako njihovih tvoraca odavno nema, još uvek govorimo o njima.



Bez knjiga ljudi nikada ne bi uspeli da pobegnu od granica koje postajvlju vreme i mesto. Sve što vrednujemo u savremenom svetu ima koren u izumu pisma, a sve što smo postigli poteklo je iz čitanja.

Čak i na ličnom nivou, jedan od najefikasnijih načina da učite o svetu jeste da zaronite u mudrost iz prošlosti. Umesto da provedete život pokušavajući da shvatite kako funckioniše um, možete jednostavno potražiti iskustva onih koji to već znaju. Kako ne biste sami morali da shvatate zakone prirode, možete se uvek okrenuti postojećim delima.

Pored svega toga, čitanje pruža zadovoljstvo. Uz njega rastemo, dobijamo inspiraciju i osećamo se povezanim. Ako postajemo ono što konzumiramo, onda je jedino logično da nam ono što čitamo oblikuje način na koji gledamo na svet.

Kada tako posmatramo stvari, jasno je da čitanje predstavlja nešto više od šaputanja reči u sebi – reč je o razmišljanju. Način na koji čitamo igra važnu ulogu u tome šta ćemo iz tog iskustva poneti sa sobom, on nam oblikuje to na šta ćemo obratiti pažnju i kako ćemo se razvijati.



Da li je tu reč o izboru između dobrog i lošeg?

Većina nas je naučila da čita u školi i to iz jednog od dva razloga: kako bismo pamtili ili kritikovali –što se svodi na izbor između dobrog i lošeg.

Kada učimo napamet, cilj je da dobijemo što bolju ocenu na testu. Čak i kada ne pamtimo direktno svaku reč, cilj nam je i dalje da upijemo sve detalje u određenoj oblasti kako bismo mogli da položimo ispit. Sve van toga ima veoma mali uticaj na krajnji rezultat.

Slično tome je kritikovanje nečega, npr. književnog dela ili istorijske odluke, jer nam je i tu cilj da utvrdimo razliku između dobrog i lošeg budući da su nam argumenti potrebni kako bismo štivo svrstavali u unapred definisane kategorije.

Ovo možda u školi i daje rezultate, ali u stvarnom svetu ovakvim razmišljanjem samo zavaravamo svoje znanje. Svaki put kada čitamo nešto sa razmišljanjem da to radimo kako bismo utvrdili šta je dobro, a šta loše, zapravo ograničavamo sebe u tome šta sve možemo izvući iz tog dela. Na taj način se ukalupljuje iskustvo koje ima više od dve dimenzije.

Svakome ko mnogo čita jedna stvar ubrzo postaje jasna – ako čitate samo knjige sa kojima se stoprocentno slažete ili one koje su vredne da ih naučite napamet, ubrzo ćete ostati bez opcija. Čitanje nije samo skakanje sa detalja na detalj. Reč je o uključivanju perspektive.



Pravo uživanje u čitanju

Gde je onda perspektiva? Gde leži vrednost čitanja?

Da bismo na ova pitanja odgovorili, moramo analizirati razlog za to što uopšte čitamo, a on je zapravo realtivno jednostavan – čitamo da bismo razumeli.

Možete da čitate savremenu komediju ili ruski klasik, delo popularne psihologije ili staru beležnicu rimskog imperatora. U svakom slučaju, pokušavate da sebe ubacite u drugačiji modul realnosti kako biste upili deo onoga što vam tekst govori. U takvim situacijama jedini filter koji bi vredelo da posedujete jete onaj koji razlikuje šta je relevantno za vas, a šta ne.

Kada vam filter govori šta je dobro, a šta loše, ne samo da pokušavate da uklapate delove slagalice koji su nepodobni već ograničavate sebe u razumevanju. Ko kaže da ne postoji lekcija u onome što je pogrešno? Ili još važnije, ko kaže da je ono za šta vi pretpostavljate da je dobro ili loše samo vaša trenutna sklonost koja se jednog dana neće promeniti?

Svaki put kada čitate iznova knjigu koja vam je važna, naići ćete na neke nove lekcije. U većini knjiga se nalazi više od jedne ideje i govore različite stvari na različitim mestima. Kako se menjamo, tako stičemo nove oblike razmišljanja i oštrije poglede, a samim tim i stvari koje su nam nekada promicale, sada nam nude neku produbljeniju mudrost.

Pitanja koja uvek treba postaviti su: Šta je dobro u ovome? Čak i kada to nije nešto u šta verujemo ili vrednujemo ili smatramo istinitim, zašto neko drugi veruje u to?

Poenta čitanja nije u pamćenju, a svakako ne u kritikovanju. Poenta je upijati i filtrirati otvorenog uma – tako ćemo pronaći pravu stvar u pravo vreme kako bismo unapredili sopstveni model stvarnosti umesto da sve što čitamo oblikujemo prema sebi.

Lepota ovakvog načina razmišljanja je u tome što ne moramo svesno da filtriramo. Potrebno je samo da odlučimo da je u redu da se ne složimo i da možemo da pređemo preko stvari koje nam nemaju smisla. Iz toga će naš um automatski moći da filtrira šta nam je važno, a šta ne.
Kada to uradi, znaćemo – promeniće nas na način na koji pamćenje nikada nije uspelo.


 
Šta je zaključak?

Čitanje nije samo očaravajući hobi. Ako se ispravno radi, ono je vrlina. Uči nas mnogo više od toga kako da živimo i radimo; uči nas kako da vidimo.

Uplivavanjem u umove nekih od najvećih mislilaca i pripovedača, čitanje nas vodi kroz razne svetove koji bi nam ostali nepoznati. Ponekad kada pročitamo dobru knjigu, gledamo na svet drugačije i tako možemo da učinimo da svet oko nas bude bolje mesto.

Ali da bi knjiga mogla da ima takav efekat na nas, moramo da odradimo svoj deo posla. Moramo da joj pristupimo sa ispravnim razmišljanjem i moramo biti u stanju da dozvolimo podešavanje naše percepcije. Suprotno od toga kako većina nas nauči da čita, ovaj proces nije ograničen samo na dve jednostavne dimenzije ispravnog i pogrešnog, a svaki put kada pristupimo čitanju na takav način, varamo sebe da imamo bolje nijansirano sočivo razumevanja – ograničavamo ono što će se zadržati.

Svaka reč, svaka rečenica i svaki pasus dobrog pisanog dela sadrži potencijal da nas nečemu nauči. To naravno ne znači da ne bi trebalo da budete izbirljivi ili da ne smete da odustanete od nečega što vam ne prija, već da morate biti spremni da vas nešto dotakne kako bi se to i desilo.

Ako nečemu pristupite otvorenog uma, velike su šanse da iz svega izađete sa novim iskustvom. Ako filtrirate po relevantnosti i razumevanju, onda ćete upravo to i pronaći i tek tada ćete shvatiti pravu radost pisane reči.

Ili kako je to Džordž R. R. Martin rekao u „Plesu sa zmajevima“: „Čitalac živi hiljadu života pre nego što umre. Čovek koji nikada ne čita živi samo jedan.“

Izvor: qz.com
Prevod: Dragan Matković