Maks Friš

Maks Friš (1911–1991), švajcarski dramatičar i pisac, po struci arhitekta, jedan od najvećih nemačkih pisaca posle Drugog svetskog rata. U svojim romanima i dramama razmatrao je probleme identiteta, individualnosti i odgovornosti savremenog čoveka, kao i pitanja morala, krivice, nedužnosti i političke odgovornosti u blokovski podeljenom svetu 20. veka.

Na književnu scenu stupio je romanom Jirg Rajnhart. Letnje sudbinsko putovanje (1935), za koji je građu i motive našao sa svog putovanja po srednjoevropskim i balkanskim gradovima 1933, gde je boravio kao reporter. Sledi roman Odgovor iz tišine (1937), ali tek posle Drugog svetskog rata, posle romana Štiler (1954) koji je doživeo veliki uspeh, potpuno se posvećuje pisanju. Roman koji mu je doneo svetsku slavu i koji je objavljen na preko 30 jezika, Homo Faber (1957), i danas je obavezna školska lektira u zemljama nemačkog govornog područja. Slede romani Recimo da mi je ime Gantenbajn (1964), Viljem Tel: školski udžbenik (1971), Montok (1975), Plavobradi (1982), kao i politički angažovane drame Grof Ederland (1951), Don Žuan ili Ljubav prema geometriji (1953), Biderman ili Podmetač požara (1958), Andora (1961) i dr. U Dnevniku 1946–1949 (1950) živo je izneo svoj doživljaj sveta u posleratnoj Evropi, a u Dnevniku 1966–1971 (1972) kritički progovara i o svojoj domovini, Švajcarskoj, i mentalitetu svojih sugrađana.