Zašto je „Mali princ“ knjiga koja se stalno i iznova čita

Imam osećaj da me u poslednje vreme sve što gledam ili čitam iscrpljuje. To ne iznenađuje jer su i lokalne i međunarodne vesti pretežno negativne. Ali čak mi i ono čemu se okrenem zarad zabave deluje uglavnom mračno i depresivno.

Na primer, evo spiska televizijskih serija koje trenutno gledam: tmurni i nasilni „Panišer“, zatim „Riverdejl“, opora adaptacija mnogo vedrijeg stripa, sumorni „Alijas Grejs“ zasnovan na romanu Margaret Atvud, a upravo sam završila i drugu sezonu serije „Čudnije stvari“.

U ovakvim vremenima, postoje knjige kojima se stalno vraćam, da me podsete da mogu da imam još neka osećanja osim frustracije i bespomoćnosti. Jedna od njih je „Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija.

Prvi put sam došla u dodir sa knjigom kada mi ju je preporučio prijatelj. Imala sam 18 godina i tek sam pošla na fakultet. Njene teme o prijateljstvima, izgubljenim i nađenim, i važnosti građenja veza sa drugima, u to vreme su ostavile veliki utisak na mene.

Tokom godina, svako naredno čitanje je otkrivalo nove slojeve priče, pokazujući mi različite načine na koji je ovaj alegorični roman povezan sa stvarnim životom.

U knjizi, pilot posle pada letilice završi u pustinji Sahari. Tu sreće tajanstvenog dečaka koji sebe naziva princem i tvrdi da potiče sa jednog malenog asteroida. Pilot, dotada usamljenik, u narednih osam dana se sprijatelji sa malim princem.

Tokom tog perioda saznamo više o prinčevom životu. Na njegovoj planeti nalazi se ruža koju voli. Samoživa i temperamentna, upravo je ruža razlog zbog čega je napustio svoj dom.

Na putu ka Zemlji, on posećuje nekoliko drugih planeta, od kojih je svaka naseljena sebičnim, nemaštovitim ljudima kao što su kralj, geograf i fenjerdžija. Sve što postignu je da princa učine skeptičnim u odnosu na odrasle osobe.

Međutim, pošto dospe na Zemlju, princ sreće lisicu koja ga nauči nekim od najvažnijih lekcija u knjizi – lekcija koje kasnije podeli sa pilotom. Među njima je rečenica koju najviše povezuju sa knjigom i koju najčešće citiraju: „Čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo.“

Na kraju princ shvata da ružu voli uprkos njenim manama i da mora da joj se vrati. I tako završetak knjige ostavlja gorko-slatki ukus, dok se princ naizgled vraća svojoj planeti. U međuvremenu, pilot, iako izbavljen iz pustinje, oseća prazninu i nastavlja da traga za princem.

Napisan 1943. godine u Francuskoj, „Mali princ“ je postao izrazito popularan zbog svojih neobičnih ilustracija (koje je uradio sam autor) i citata, pa je lako prevideti koliko toga sadrži ispod površine. To nije naročito srećna priča – zapravo veliki njen deo se bavi prolaznošću međuljudskih veza i ličnim gubitkom.

Ali njena emotivna iskrenost je možda ono što je čini tako opčinjavajućom. Ovo je knjiga potpuno lišena cinizma, puna vere u snagu mašte, prijateljstva i ljubavi.

Ovo možda deluje otrcano oguglalom čitaocu. Ali ono što knjigu izdiže iznad plitkoumlja optimistične literature je to što je, uprkos svoj svojoj jednostavnosti, u potpunosti svesna da najvažnije stvari u životu – odnosi sa drugima – nisu laki. Jer to je druga lekcija koju je lisica naučila princa: da je za vezu potrebno vreme, napor i posvećenost.

Lisica to zove „pripitomljavanjem“ nekoga, „uspostaviti veze...biti stvarno potreban nekom... biti (nekome) jedini na svetu.“

To nas dovodi do drugog citata sa kojim se knjiga najviše povezuje: „Ti postaješ zauvek odgovoran za ono što si pripitomio.“

„Mali princ“ je jedna od najprevođenijih knjiga na svetu, kao i najprodavanijih, sa bezbroj adaptacija. Tako da je lako zaboraviti da je, kada je objavljena, primljena prilično mlako, kao i da je izazvala nemalu zbunjenost. Čitaoci i kritičari nisu bili načisto da li je namenjena odraslima ili deci jer je za prve delovala suviše nestvarno, a za druge previše složena.

Čini se da je tek Pamela L. Travers, autorka „Meri Popins“, i sama pripadajući tom graničnom prostoru, razumela šta je Sent Egziperi postigao. U svom prikazu knjige „Mali princ“, napisala je: „'Mali princ' će sa strane obasjati decu. Pogodiće ih ne u um, već negde gde će sjajiti dok ne dođe vreme da ga mogu shvatiti“.

Volim da mislim da se njene reči ne odnose samo na decu, već na sve čitaoce knjige. Jer sigurno je razlog što se stalno vraćam „Malom princu“ upravo taj sjaj koji pominje – koji ne samo da nastavlja da treperi tamo „negde“, već se obnovi i ponovo zapali svaki put kada iznova pročitam knjigu.

Izvor: star2.com
Prevod: Vladimir Martinović