Zadovoljstva i muke zbog kafe

Još od doba prosvetljenja, književni kanon je prepun referenci o zavodničkoj moći kafe da osveži čula i stimuliše um. Od Betovena do Voltera, kreativni izraz muzičara i pisaca pogonila su njena osvežavajuća svojstva. Ali postoji jedan pisac koji se ističe svojom legendarnom požudom za kapljicom dobre kafe.



Plodonosni francuski pisac i dramaturg, Onore de Balzak (1799-1850), imao je reputaciju da zavisnost od kafe shvata prilično ozbiljno i često do ekstremnih granica. Toliko je jaka bila njegova želja da prizove moćnu književnu muzu iz tople šoljice da je redovno preduzimao maratonske sesije pisanja stimulisane kafom. Priča se da je pio nemerljive količine tokom besanih noći i dana kreativnog elana. Balzak objašnjava kako je često eksperimentisao sa veličinom zrna i da je čak pomišljao da jede svežu kafu ako napitak ne bi zadovoljio njegovu potrebu za stimulansom.

Iako je pariski dendi naširoko prepoznat kao jedan od osnivača književnog realizma – inspirisao je, na primer, Vajlda, Engelsa, Prusta, Dikensa, Dostojevskog i Keruaka, nije bio poznat po brzom pisanju. Umesto toga, niko nije mogao da nadmaši njegovu izdržljivost, fokus i posvećenost tokom dugih sati. Za vreme života, uspeo je da napiše više od 40 objavljenih tekstova, pre nego što je preminuo u 51. godini. Njegovo najveće delo „Ljudska komedija“, kolekcija je kratkih priča i romana koja predstavlja kaleidoskop živopisnih likova u panoramskom prikazu francuskog života nakon pada Napoleona Bonaparte – još jednog kofeinskog zavisnika. Balzakov omiljen metod pisanja bio je lagan obrok i onda spavanje do ponoći i onda pisanje tokom dugih noćnih sati. Ovde priča o kreativnom uticaju kafe na njegov mozak željan kofeina:

„Ideje se pokreću poput bataljona velike vojske do legendarnog bojišta gde bitka uveliko traje. Sećanja uleću, svetle zastave na brdu; konjica metafora uleće veličanstvenim galopom; artiljerija logike stiže  bučnim kolima i municijom; na zapovest mašte, strelci nišane i pale; forme, oblici i likovi se spremaju; papir je natopljen mastilom – jer noćni rad počinje i završava mukama ove crne vode, kao što bitka počinje i završava crnim barutom.“

Balzakova zadovljstva i muke ispijanja kafe su dobro dokumentovana. Njegove reči rezonuju takvom književnom snagom da iskaču sa stranica poput šoljice espresa koja grabi čula Herkulovim zahvatom; popuštajući tek kad njeni vulkanski efekti konačno napuste sistem. Kao što je i sam rekao, kafa je pronašla svoju žrtvu – i izgleda da se Balzak drago predao uzvišenim psihološkim i psiho-aktivnim moćima. U većem ili manjem obimu, možda i razumemo Balzaka u književnom pozdravu ovom zanosnom napitku koji ima moć da probudi i promeša kreativne moći svih nas?

Izvor: vagabondcoffeeroasters.com
Prevod: Miloš Vulikić