Pozajmljivanje knjiga… grrr!

„Odreknite se najdražeg“ fraza je koju su ovekovečili Vilijam Folkner i bezbrojni predavači na koledžima i radionicama kreativnog pisanja, a odnosi se na emocionalni proces, odnosno stres uređivanja književnog teksta; kada su pisci primorani da se odreknu dobrog teksta zarad dobrobiti knjige. Ali mi, koji smo u nekom trenutku života, iz bilo kog razloga bili primorani da se odvojimo od knjige do koje nam je stalo, znamo da „Odreknite se najdražeg“, može da se odnosi i na kolekciju knjiga koju smo godinama skupljali.



Da, mi knjigoljupci možemo da budemo velike cicije! Znate ono kada vas neko ugleda dok se spremate da pročitate tek kupljenu, novu, još mirišljavu knjigu, i odmah se zainteresuje. „Da li je to novi Paterson? Jedva sam čekao da ga pročitam!“, pita, recimo, kolega. U koleginim očima blesne halapljivost, a vi osećate kako vam njegovo neizgovoreno pitanje ježi kožu: „Mogu li da pozajmim knjigu kada pročitaš?“

A onda kolega pita: „Mogu li da pozajmim knjigu kada pročitaš?“

Užas!

Posedovati dobru knjigu je kao da ste pronašli agenta za nekretnine koji bud zašto iznajmljuje stanove u dobrom kraju; želite da podelite vest sa drugima, da se hvalite, da vičete sa vrha najvišeg solitera, ali kada zaista treba da preporučite agenta nekome, osećate da gubite nešto... Taj agent je bio vaš kontakt! Vi ste ga otkrili, vi ste ga pronašli! Slobodna je zemlja, i drugi bi mogli sami da ga nađu, ako se potrude!

„U čemu je problem?! Zašto jednostavno ne pozajmiti knjigu? (ili agenta, kada je i on već u priči)“ neko bi mogao da se zapita, ali pozajmiti knjigu je isto kao i kada pozajmimo 50 kinti za čokoladicu, što zapravo i nije pozajmljivanje. U pitanju je kocka. Zašto kocka? Najbolji primer je moj primerak romana „Sunce se ponovo rađa“, koji sada pluta Indijskim okeanom nakon što sam ga pre nekoliko godina pozajmio drugaru. To sam deljenje izgubio.



Nemam ja ništa protiv pozajmljivanja knjiga, da se zna, ja sam samo protiv toga da ja pozajmljujem knjige!

Zahvaljujući razvoju elektronskih knjiga, mnogi moji prijatelji su jednostavno poklonili svoje knjige (ja sam dobio priličan broj, moram se pohvaliti) i prebacili se na elektronski format, prekinuvši svaki odnos sa fizičkim izdanjima knjiga.



Hvala im, ali ne mogu da ih razumem.

Knjige koje pročitam uredno su smeštene na polici i služe poput svetih artefakta i trofeja. Oslikavaju me, podsećaju me na putešestvija i avanture kroz koju su me stranice tih knjiga provele, i odlični su sagovornici kada ostanem bez reči nakon užasnog izlaska.

No, i pored sve drame koju dižem, malo je osećaja koji se mogu meriti sa uzbuđenjem kada nekome pozajmite knjigu koja vas je oduševila, i znate da će kroz oči vašeg prijatelja, likovi na tim stranicama oživeti, priča će početi ponovo da se razmotava, a knjiga će živeti život namenjen knjizi.

Biće čitana.

Kakav je vaš stav? Da li pozajmljujete, delite pročitane knjige, ili ih ljubomorno čuvate? Kako uopšte donosite tu odluku?

Izvor: readitforward.com