Levoruka žena ili oda samoći

Ponekad mi se čini da u svetskom književnom registru postoji nekoliko stotina priča koje, iako mnogobrojne, ipak su ograničene i svi pisci i stvaraoci uvek ih iznova prepričavaju, svako na svoj način. Ovo je priča o ženi koja se kroz tanane narativne krivine ovlaš formira pred čitalačkim očima a da njena figura ostaje nejasna, mistična. Žena koja živi u samoći, uvek u iščekivanju, u kojoj se odvija nepoznati unutrašnji život. Poigrava se sa detetom, voli prirodu. Kada joj muž konačno prospe pred noge obilje nežnosti i izjave ne samo ljubavi nego apsolutne odanosti i bliskosti, ona odluči da ga ostavi. Ovo je priča o tome da postoji samo muško poimanje junakinja, priče prelepe, nežne ali izmišljene. Žene pasivno primaju ljubav kao i priče. I kada ne pristaju na to, one su odmetnice, kurve, predmet obožavanja i pokude. Mogu da pristaju na taj narativ ili da ga odbijaju. Ali uvek referišu na njega.



Ovo je priča o radikalnom ženskom iskustvu koje su pak muškarci opisali, poput onih iz Ibzenovih komada, Kjubrikove i Šniclerove junakinje iz „Širom zatvorenih očiju“ ili Bergmanovih „Scena iz bračnog života“. Priču već znate, a opet je nedorečena. Pa, kakva je ta Handkeova „Levoruka žena“?

Imala je oči koje su ponekad znale da zablistaju – čak i kad ni u koga nije gledala – a da joj se izraz lica inače nije menjao.

Bruno njen suprug je spoznao apsolutnu samoću u Finskoj, zemlji u kojoj je bio na poslovnom putu i u kojoj nije razumeo ni reč. Sad kad se vratio, on konačno, iako ju je voleo i pre, oseća s njom pravu iskonsku bliskost. Pa ipak, odmah je odvodi u javnost, želi zbrku i gužvu restorana. Želi da noće u hotelu, jer je bliskost njihove kuće preveliki šok posle sveg samovanja u Finskoj. Govori joj kako je ove noći dobio sve što je ikada želeo, govori euforično, iskazuje joj osećanja kao verovatno nikad pre.

Sutradan ga ona ostavlja. Da li zato što sumnja da će uz ovog čoveka uvek biti sama, pa čak i kad je pored nje? Ili sada nju odbija novonastala bliskost nakon što je spoznao delić apsoluta samoće?

Poželela je da se ponovo bavi prevođenjem, nekada je radila u izdavačkoj kući. Sa svojim sinom, u samoći. Šta je tako primamljivo u samoći? Da li je ona poslednji revolt, pobuna bez reči koje u takvoj upotrebi uvek deluju izlišno?

Doskora žena koja je sijala u njegovom prisustvu najednom je odsutna. Oči joj svetlucaju od suza kad ostane sama. Optužena je za ravnodušnost.

„Tvoja ravnodušnost… Da li se još uopšte sećaš da je među nama nekada bilo bliskosti, nezavisno od toga što smo bili muž i žena, a pogotovo zbog toga što smo to bili?“

„Franciska misli da uopšte ne znaš šta radiš. Kaže da nisi svesna istorijskih okolnosti svojih postupaka.“ Smejao se. „Znaš li kako te zove? – Privatna mističarka. Da, ti si mističarka. Mističarka! Fuj!“

Odabir reči nije slučajan. Postoje istorijske konsekvence napuštanja sasvim dobrog supruga. Ne radi drugog, već radi samoće. On koji je radikalno iskazivao svoju ljubav jednostranim jezičkim sredstvima, sada je pita zna li ona da i on ima prava da živi.

Izdaleka, Bruno joj još jednom viknu preko ramena: „Nemoj mnogo da mi samuješ. Inače ćeš mi jednog dana svisnuti od toga.“

Da li je moguće svisnuti od samoće? Da li napuštanje radi samoće znači da se napušta radi sebe? Da li je to sebičan ili plemenit čin Nije li samoća povod za ljubomoru, ono što ljudi, željni jedni drugih, ne mogu sem da poštuju i zavide onima koji samoću i odaberu?

Kao Ibzenova Nora koja napušta svog muža zbog sopstvene nezrelosti, tako i Marijana napušta Bruna jer je to jedino što joj preostaje da uradi. On koji je uvek na poslovnom putu, osuđuje je na samoću koja je određena van nje. Ako je pak ona odabere, ona koja nikad nije bila zaista sama i koja je zapravo oduvek sama, donosi svoju prvu zrelu odluku.

U ovom kratkom romanu ili podužoj priči, kako god želite, ništa se ne razrešava, ništa se sem samog rastanka i ne dešava. A opet, ispod tanke narativne korice odigrava se duboka, nepregledna tišina i sve napetosti koje je čovečanstvo ikada gurnulo pod ženske skute. Tu u toj ničijoj zemlji bezimene oluje besne, od kojih celokupna njena pojava podrhtava. Ne postoje reči da opišu šta se tu zbilja dešava. Jer kako govoriti o privatnoj istoriji žena, kojim jezičkim sredstvima – i kako da to uradi pisac muškarac. Pisac to zna, pa i ne pokušava. Samo ovlaš prepričava reči očevidaca i propratne događaje koji svedoče presedanu kakvo je jedno tiho ali jasno „ne“ narativu koji i slavi i osiromašuje ženu.

Autor: Nevena Milojević