Kako je Edgar Alan Po postao najuticajniji pripovedač našeg doba

Ljubitelji ovog pisca neprestano pronalaze nove načine da odaju počast autoru „Gavrana“ i mnogih drugih dela.

Elizabet Beker je prešla dug put od Viskonsina do Filadelfije kako bi svojoj deci predstavila sveto delo Amerike – ne, nije reč o Deklaraciji o nezavisnosti – poemu „Gavran“, Edgara Alana Poa. Povela je decu u jedno od najvažnijih svetilišta Poovog kulta, mračan i jeziv hodnik Centralne biblioteke, i smestila ih ispred staklene vitrine u kojoj se nalazi Grip, gavran za kog se veruje da je inspirisao Poa da napiše čuvenu poemu, objavljenu 1845. godine. Elizabet Beker je sela na pod i čitala naglas „Gavrana“ iz pop-ap knjige. Zatim je sve fotografisala i postavila na Fejsbuk, gde u preko 100 različitih fan-grupa vreba više od milion obožavatelja Poa.

Bilo je to samo još jedno u nizu priznanja posvećenih najuticajnijem američkom autoru svih vremena, književnoj ličnosti čiju slavu nisu uspeli da zasene čak ni Tven, Melvil, Vorton, Vitman, Hemingvej ili Ficdžerald. Pored „Velikog Getsbija“ i „Mobija Dika“, Poove pripovetke „Pad Kuće Ašera“ i „Bure Amontiljada“ („The Cask of Amontillado“) spadaju među 100 najčešće obrađivanih naslova engleske književnosti na američkim koledžima. Ali Poova dela nisu zanimljiva samo za akademske debate; svakog 19. januara na stotine Poovih obožavalaca obeležava njegov rođendan hodočašćem u gradove u kojima je živeo – Filadelfiju, Baltimor, Njujork i Ričmond.

Zahvaljujući pričama i pesmama iz pera ovog poluludog romantičara, Amerikanci su postali opsednuti mračnim, horor pričama. Kirsten Molegard, profesorka engleske književnosti na Univerzitetu na Havajima koja je istraživala Poov uticaj, smatra: „Nijedan drugi američki pisac nije imao toliko trajan i neprekidan uticaj na popularnu kulturu.“

Samo na Jutjubu postoji nekoliko verzija „Gavrana“, poeme o zloglasnom stvorenju koje ponavlja reči: „Nikada više“, u izvođenju Kristofera Volkena, Vilijema Šatnera, Džejmsa Erla Džonsa i Lise Simpson, Homerove ćerke. Poovo delo inspirisalo je mnoge glumce, poput Bele Lugošija, Borisa Karlofa, Džona Kjuzaka i naravno Raje, Gaje i Vlaje. Matematičar Majk Kit preradio je poemu kako bi broj slova u svakoj reči bio u skladu sa prvih 740 cifara broja pi. I samo Po, od svih književnih velikana ima NFL tim nazvan po nekom od svojih dela – „Baltimor Rejvens“ („Baltimorski gavrani“). Tim je osvojio Superboul u januaru 2001. godine, zahvaljujući odličnoj odbrani; komentator na ESPN-u, Kris Berman iskoristio je čuvenu frazu za igru reči „Nikada pogodak!“ („Never more“ – „Never score“).

Po je zauvek izmenio svetsku književnost i prvom detektivskom pričom, „Ubistva u Ulici Morg“, objavljenoj 1841. Drugim rečima, „prokrčio je put za 80 odsto savremene literature i televizijskog programa“, kaže DŽ. V. Oker, autor knjige „Poe-Land“. Svojim likom C. Avgusta Dupina, ekscentrika koji nadmudruje brbljive policajce svojim analitičnim rezonovanjem, Po nam je pdoario preteču svih budućih izmišljenih detektiva. Artur Konan Dojl, tvorac Šerloka Holmsa, 1901. godine nazvao je Poa „ocem detektivskih priča“, negodujući jer je Po „toliko dobro obradio ovu temu iz svih uglova da ne vidim koji bi pristup njegovi sledbenici trebalo da primene kako bi uneli nešto originalno“. Poove „priče o racionalizaciji“ kako ih je sam nazvao, uvode deduktivan stil izvođenja zaključaka koji je uticao i na rešavanje zločina u stvarnom životu.

Pisci horor žanra, počev od Stivena Kinga, preko H. P. Lavkrafta do Džastina Kronina, tvrdili su da su u krvnom srodstvu sa Poom. Rana gotička fikcija u Evropi isticala je natprirodno, zamkove i kletve; Po je horor vratio na zemlju, učinivši da se plašimo običnih i svakodnevnih stvari. Poremećeni narator iz pripovetke „Izdajničko srce“ odlučuje da ubije svog cimera jer ima urokljivo oko – ili možda zato što to želi da uradi. „To je bila prva horor priča o sociopati“, kaže Stven King, preteča modernih košmara poput Harisovog „Hanibala Lektora“. Ako je istina, kako je tvrdio Ernest Hemingvej, da su poezija Volta Vitmana i Tvenov roman „Haklberi Fin“ stvorili američki žargon, Po je za sobom ostavio priče koje se i danas pričaju i prepričavaju.

Edgar Alan Po je bio daleko ispred svog vremena odbacivši religijske tabue i istražujući svet horora i smrti. Tajna je u najzabavnijim jezivim pričama ikada ispričanim. Po se savršeno uklapa i u naše postmodernističko doba, kada svako od nas demone, misterije i strah doživljava na svoj način. Poova „Anabel Li“, oda ženi koja je bila toliko voljena da su anđeli postali ljubomorni i ubili je, često se čita na venčanjima, ali imamo i verzije koje se čitaju u gotičkoj atmosferi na grobljima.

Poa je uvek pratio glas pijanog ludog genija, zato ga boemi, propali umetnici, pisci u pokušaju, pa čak i narkomani smatraju za jednog od njih. Ipak, nedavno je u filmu „Edgar Allan Poe: Buried Alive“, ovakva predstava o Pou znatno ublažena. „Po ostavlja utisak jednog pametnog mladića koji želi da postane poznat, neprestano menja poslove i veoma se zanima za tehnologiju“, kako piše Hafpost. „Možda je Edgar Alan Po zapravo bio prvi milenijalac.“

Poova smrt 1849. godine kao da je izašla upravo iz njegovog pera. Nakon što je nestao na gotovo nedelju dana, pronađen je kako izgubljeno luta ulicama Baltimora, u odeći koja mu nije pripadala; preminuo je četiri dana kasnije u četrdesetoj godini života. Ali kako je sam Po napisao u priči „Prerani pogreb“: „granice koje dele Život od Smrti su u najboljem slučaju pune senki i nejasne“, a njegov glas još uvek odzvanja i iz groba. Da citiramo Okera: „Nikada ne počivaj u miru, Edgare Alane Po!“

Autor: Majkl Kapuco
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Maja Horvat