Zoran Petrović: Empatija nas čini ljudima

Šta je zadatak pisca triler romana i književnosti uopšte, i koliko je teško proniknuti u um ubice, govori Zoran Petrović, autor knjige „Ukus straha“.



Biografija Zorana Petrovića je izuzetno bogata. On je master psiholog, kompjuterski dizajner, muzičar i pisac, koji se oprobao u raznim književnim žanrovima. U okviru oblasti: psihologija ličnosti, kriminalni profajling i proučavanje serijskih počinilaca teških krivičnih dela, napisao je naučni rad „Bihejvioralni profajling i mogućnost primene FBI tipologije silovatelja u službi istražnog postupka policije i prevencije na teritoriji Srbije“, što mu je pomoglo da roman „Ukus straha“, koji je nedavno objavio za Lagunu, bude verodostojan.

Nakon sjajnoj istorijskog trilera „Rizničar tajni“, koji nas je vodio u Baskiju 16. veka, u doba inkvizicije, pisac Zoran Petrović nas u romanu „Ukus straha“ vraća u savremeno doba kada stanovnici naše prestonice strepe od sledećeg zločina serijskog ubice. Petrović nam otkriva tajne psihološke forenzike i približava nas odgovoru na pitanje da li se ubice rađaju ili ih stvara okolina...

„Ukus straha“ je prvi psihološki triler na ovim prostorima koji se kroz metode forenzičke psihologije bavi temom profilisanja serijskih ubica. Šta čitaoci mogu da očekuju?

Profilisanje serijskih ubica podrazumeva da se u odsustvu jakih materijalnih dokaza što je više moguće suzi krug potencijalnih osumnjičenih, i to psihološkom forenzikom. U ovom romanu zastupljena je kriminološka istraga, koja se, pored uobičajenih procedura sa kojima se čitaoci obično sreću u krimi trilerima, ovde u velikoj meri oslanja na analizu ponašanja nepoznatog počinioca krivičnog dela. To je zapravo analiza svih onih radnji koje počinilac obavi pre, tokom i nakon izvršenja zločina.

Događaju se monstruozna ubistva, a inspektorka Kristina uz pomoć profajlera, profesora Petrovića, pokušava da uđe u trag ubici. Niko ne može da poveruje da se na ulicima Beograda krije serijski ubica. Koliko je bilo teško takvu radnju postaviti na naše prostore jer, srećom, nemamo takve slučajeve?

Nije bilo posebno teško, jer zločin kao pojava nije uslovljen geografskom varijablom. Nema veze ni sa bojom kože, ni sa religijom. Zločin je produkt kombinacije okruženja u kome živimo i ljudske psihe. Taj psihološki momenat posebno je važan, jer na sve ljude ovog sveta podjednako snažno deluju iste stvari. Najznačajniji „stresori“, odnosno okidači za izvršenje teških krivičnih dela jesu – raskid veze ili razvod braka, gubitak posla, i gubitak ili smrt bliskog člana porodice. Kada sam, pre dvadesetak godina, o slučajevima serijskih ubica u Srbiji razgovarao sa pionirom profajlinga Džonom Daglasom, rekao je da mnogi počinioci takvih krivičnih dela svoje ubilačke porive zadovoljavaju u ratovima, kojih je kod nas bilo u velikoj meri. Ratova kod nas, Bogu hvala, već neko vreme nema, pa bih ja na to dodao da, zahvaljujući našoj policiji, ubice veoma brzo budu uhvaćene, pa zapravo i ne dobiju dovoljno vremena da postanu serijske. Po pravilu, serijskim ubicom nazivamo osobu koja je počinila najmanje tri ubistva u određenom periodu.

Možete li malo približiti način na koji Profesor „ulazi u glavu“ ubici? Vrlo detaljno opisujete kroz koje sve emocije i mentalne napore prolazi jedan profajler, koji ima, kako pišete, „empatski momentum“. To ipak ostavlja trajne posledice i traume na duši, zar ne?

Empatski momentum, koji spominjete, čista je fikcija i izraz koji sam ja osmislio. Želeo sam da profajler u mom romanu ne „ulazi u glavu“ ubice ili čak žrtve, samo klasičnim psihološkim, naučnim metodama, već da poseduje izrazito ljudske, prirodne osobine, koje mu u profilisanju dodatno pomažu i usmeravaju ga. Mislim da je empatija jedna od najvažnijih osobina koje nas u stvari i čine ljudima. Profesorov kapacitet za empatiju je toliko izražen da ga okreće ka istini poput impulsa. To nekada nije puko racionalno zaključivanje već emocionalno razumevanje unutrašnjeg psihološkog bića onih osoba koje ne razmišljaju kao „normalni“ ljudi. Razumeti kako funkcionišu takva čudovišta u ljudskom telu najčešće podrazumeva da profajler dotakne njihovu psihu, njihov misaoni tok, a to svakako ostavlja trajne ožiljke na duši.

U jednom trenutku Profesor pita svoje studente da li među njima ima onih koji nisu na predavanju jer žele da se bore protiv tame, već su tu jer ih ona privlači. Kao i da li u svima tinja želja za pravdom i istinom, ili je možda želja da osvetom ili nasiljem snažnija. Šta mislite: da li pisca trilera i krimića, kao i čitaoce goni jedno ili drugo ili je ipak u pitanju samo mašta?

Ne želim da verujem u to da ikoga od kolega, pisaca krimi trilera, na pisanje podstiče želja za nasiljem ili da ih tama privlači. Istog sam mišljenja kada je u pitanju i osveta. Kada se, međutim, radi o istini i pravdi, uveren sam da mnogi od nas pišući, kako kroz maštu, tako i kroz proživljene, realne trenutke, bude svest čitalaca o temama kojima se društvo nerado bavi, pre svega jer su teške i uznemirujuće. To, rekao bih, i jeste jedan od zadataka književnosti – da otvara nove vidike čitalaca i podstiče ih na razmišljanje.

U romanu se pominje statistika da bar jedan posto svetske populacije ima odlike psihopata. Kao neko ko je master psiholog i ko se bavio proučavanjem najtežih krivičnih dela i njihovih počinalaca, možete li nam reći šta čini jednog psihopatu?

Ovo pitanje zahteva obiman odgovor za koji u ovom intervjuu nemamo mesta, ali ću vam reći osnovno. Psihopatu karakteriše potpuni nedostatak empatije i savesti. On razume tuđe emocije, ali ih ne oseća, već ih besprekorno oponaša i zato može da manipuliše, laže i nanosi bol bez griže savesti. Često nije nasilnik, već je izuzetno dopadljiv i šarmantan, a upravo takvi su i najopasniji...



Zanimljivo je da često u romanu citirate Šekspira. Da li ste ljubitelj i šta čitate kada ne pišete? Koji autori su Vam uzori?

Ljubitelj sam Šekspirovih tema i načina na koji ih obrađuje, naročito dubokih i jasno definisanih međuljudskih odnosa. Čitam zaista raznoliku literaturu, od trilera, preko fantastike, pa do magijskog realizma. Ako, međutim, govorimo o uzorima, kada je u pitanju istorijski triler, onda su to svakako Garido, Gomes-Hurado i Falkones. Ipak, najviše volim ruske klasike. Čehova čitam, kako volim da kažem, da bih pročistio i dekontaminirao um.

Vaši junaci se pitaju kakvo je to vreme došlo, da li su ljudi postali monstruozniji, ili je klica zla oduvek posađena, samo su okolnosti te koje utiču. Šta Vi mislite kada pogledate trenutak u kojem živimo?

Ne bih smeo da pripišem „zasluge“ nekom značajnom trenutku, o kom god vremenu da govorimo. Ono što možemo analizirati, to je legendarna naučna debata o tome – da li se ubice rađaju ili ih stvara okolina? Trenutno ne postoji nijedan konkretan odgovor na to pitanje koji tvrdi da je ono prvo ili potonje značajnije. Moderna nauka, naime, kaže da oblikovanje ponašanja i crta ličnosti osobe u najvećoj meri zavisi od interakcije genetskih predispozicija sa okolinom. Kako kaže Robert Resler, niko se nije rodio, trideset i kusur godina živeo normalno i onda naprasno odlučio da ubija. Dakle, neko može imati biološke predispozicije, ali će one dobiti na značaju tek ako neki drugi faktori naruše normalno odrastanje.

Za vrlo kratko vreme, od kada ste postali deo Lagune, popeli ste se visoko na top-listama najčitanijih knjiga. Šta je neophodno, pored kvalitetno napisane knjige, da bi se ostvario uspeh?

Književnost jeste grana umetnosti, a knjiga njen sastavni, elementarni deo. Ona je, međutim, jednostavno rečeno – proizvod. Kao takav, neophodno ga je reklamirati. Reč – reklama – smesta nosi negativne konotacije, kada je umetnost u pitanju, ali to u ovom slučaju ne sme biti tako. Vi reklamom nikoga ne pokušavate da prevarite, i ne reklamirate se da biste nekome „utrapili“ knjigu. Vi naprosto obaveštavate čitalačku publiku da ste napisali roman, a na njima je da odluče da li ih to zanima. Ako verujete u kvalitet onoga što ste napisali i ponosno stojite iza toga, reklama romana je odličan način da knjiga dođe u ruke široke čitalačke publike. Promovišem svoj rad na društvenim mrežama, družim se sa čitaocima, član sam više književnih grupa, ali uspeh najpre zavisi od dva uslova. Prvi je svakako taj da napišete kvalitetnu knjigu, a drugi da iza vas stoji sposobna i jaka izdavačka kuća. Svoje sadašnje tiraže i uspeh, pored sopstvenog zalaganja i umeća, u velikoj meri dugujem Laguni, nesumnjivo najboljoj izdavačkoj kući na ovim prostorima, koja moja dela predstavlja i nudi čitaocima širom regiona.

Vratila bih se i na Vaš prethodni roman „Rizničar tajni“ koji je takođe nastavio put ka vrhu top-lista. Za one koji još uvek nisu imali prilike da ga drže u rukama, šta Vam je bilo zanimljivo u Baskiji u doba inkvizicije?

U doba inkvizicije uvek su me najviše zanimali progoni veštica. U romanu „Rizničar tajni“, međutim, to je samo prateći motiv, koji nema mnogo veze sa glavnom pričom. Reći ću našim čitaocima ono što obično kažem za taj roman. „Rizničar tajni“ je istorijski triler o seriji zločina u Baskiji u 16. veku, roman o uništenim prijateljstvima, zabranjenim ljubavima i, naravno, jednoj velikoj tajni...

Autor: Mona Cukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54