Zoran Penevski: „Ispod sive svakodnevice je mreža nade i talenta“

„Dublje od privlačnosti, seksa, voljenja, svega onog što obično nazivamo ljubavlju, postoji prostor strasne intime, postoji domen preseka dva bića“, kaže Zoran Penevski, autor romana „Ponoć u njenim rukama“. Tim prostorom u kojem ljubav poprima sve one oblike u kojima ostaje razumljiva jedino onima kojima i pripada, bavi se ova neobična ljubavna priča koja, čini se, preispituje sve dok ipak neupitno ostaje na strani dvojine.

Pre nekoliko meseci objavljen je vaš novi roman „Ponoć u njenim rukama“. U osnovi, on je priča o ljubavi, ali onoj koja počinje tek kada prođu strast i zaljubljenost, „ta biološka varka koja služi produžetku vrste“?

Jedno je živeti s nekim, a drugo biti s nekim. Dublje od privlačnosti, seksa, voljenja, svega onog što obično nazivamo ljubavlju, postoji prostor strasne intime, postoji domen preseka dva bića. O tom neuništivom, opčinjavajućem delu saživota hteo sam da govorim u „Ponoći“ jer je on uvek kritičan momenat, momenat krize zato što tada preispitujete svoje temelje. A izazovi svakodnevice, ma kako banalni bili, jesu oni koji potkopavaju isprepletenost dva bića. Otuda ovaj roman zahteva strpljenje jer će vas na trenutke očarati, ponekad iznervirati, udariti vas ili omamiti, odnosno – neće vas ostaviti na miru. Ako nije potresna, knjiga nema smisla.
 
Istovremeno to je i priča o Srbiji (i Pančevu) u poslednjoj deceniji dvadesetog i u prvim godinama dvadeset i prvog veka. Koliko je društveno-politički kontekst ovog vremena odredio generacije koje su u njemu stasavale, pojedince i ljubavne parove koji su u njemu izgrađivali svoje živote?

Jasno je da je ovde reč o paru koji je već odgovorio na pitanje da li treba ostati u Srbiji ili otići. Niko neće reći da je zločin društvenih moćnika u tome što je mnogima oduzeta mogućnost življenja prema svojim sposobnostima i niko neće odgovarati za to što je pristao uz većinu koja je drugima ograničila životne izbore i potrebe. Istovremeno, pripadam generaciji koja je kriva zato što to nije promenila. Ali ako je to konstanta ovog prostora, onda ne treba da čudi i sam kraj romana. Naime, protagonisti obećavaju da će jedno drugom biti važniji od svih budućih nasrtaja stvarnosti, ali to rade upravo 12. marta 2003. Atentat na Đinđića je tu samo paradigma trajne društveno-političke palanke.
 
Iako uglavnom prljave i oronule, pančevačke ulice u vašem romanu umeju i prijatno da iznenade, na primer ponekim grafitom o sreći?

Ispod sive svakodnevice postoji mreža nade i talenta. U svakom dobu postoji kreativnost koja čuva duh i koja se istovremeno opire bahatoj gluposti. Verujem u te poetske oaze i trudim se da ih posvuda vidim i otkrijem. A ako ih nema, trudim se da ih domislim.
 
Autor ste scenarija za nekoliko strip-albuma i koautor dva grafička romana, a u romanu „Ponoć u njenim rukama“ je i mali omaž strip junaku Zigomaru. Kako vidite poziciju stripa u domaćoj kulturi danas i da li su mlađe generacije, kako se to često veruje, zaista manje zainteresovane za strip od nekih prethodnih?

Strip je postao kulturno vrednovan bez obzira na to što kod nas ne postoji bogata produkcija. Takođe, u svakoj generaciji postoji dovoljan broj pojedinaca koji će strip održavati u domaćoj javnosti i kulturi, i to nije problem. Šteta je samo što je za umetnički kvalitetniji strip broj konzumenata i dalje ispod granice isplativosti, pa društvo nije u stanju da shvati niti da zamisli sve vrednosti dela grafičke naracije.
 
Autor ste romana za decu „Sara i zaboravljeni trg“ i „Budimir i retke vrste“, kao i urednik izdanja za decu u Laguni. Koje su specifičnosti književnosti za najmlađe i kako biste ocenili savremenu domaću produkciju namenjenu deci?

Mislim da je domaća produkcija za decu i mlade vrlo zanimljiva, možda i najuzbudljiviji deo srpskog izdavaštva. Nažalost, kupovna moć stanovništva predstavlja ograničavajući faktor da na tržištu bude više izazovnijih i originalnijih izdanja. Naročito mi je krivo što se ne vidi sav potencijal velikog broja izuzetnih domaćih ilustratora. Verujem da je potrebno malo da bi došlo do eksplozije ove vrste izdavaštva. Naravno, i u ovom segmentu su potrebni urednička svest i znanje.
 
Krajem prošle godine, nakon konkursa „Najčudnija knjiga na svetu“, Laguna je objavila istoimenu knjigu, sastavljenu od skoro pedeset literarnih i likovnih radova dece od 7 do 15 godina. Šta je ovaj konkurs otkrio o najmlađim čitaocima i kome biste preporučili ovu knjigu?

Knjiga je i bila zamišljena kao validan presek maštovitosti dečaka i devojčica u ovom trenutku, kao skup na koji možemo da se pozovemo kad govorimo ili kad budemo govorili o dečjoj imaginaciji ove decenije. Zato ova knjiga može deci da bude sagovornik sa vršnjacima i zato je pogodna za sve koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece, od samih roditelja do psihologa i nastavnika. Naravno, ne treba da je zaobiđu svi koji istinski vole književnost.
 
Izvor: Vršačka kula