Znakovi pored ponora – Prikaz romana „Ako dugo gledaš u ponor“

Poznata je rečenica Fridriha Ničea da ponor gleda onoga ko u njega dugo gleda, ali za roman čiji je naslov „Ako dugo gledaš u ponor“ možda je važnije ono što prethodi dotičnom citatu.

I nije slučajno Enes Halilović za moto svog romana, pored rečenice koju je iskoristio kao naslov, uzeo i onu prethodnu: „Ko se bori s čudovištima, mora paziti da i sam ne postane čudovište“ – jer na toj je filozofskoj misli najvećim delom i zasnovana tragična sudbina glavne junakinje Nejre Bugarin.

Kontroverze, neobičnosti, čudan splet okolnosti i stari porodični gresi odredili su Nejrinu sudbinu i pre nego što se rodila, pa dok opasnost od ponora postoji samo onda kad se u njega neprestano gleda, dotle je opasnost od prošlosti uvek prisutna, a možda najviše onda kad se na prošlost zaboravi.

I upravo stoga što je prate (stvarni i izmišljeni) gresi prošlosti, Nejra je prinuđena da se bori sa čudovištima koja joj neprestano stvaraju prepreke na životnom putu, ali u toj borbi njoj će manje biti teško da nadjača (fizička i metafizička) čudovišta, a mnogo će joj teže biti da se i sama ne pretvori u čudovište, tim pre što je to pretvaranje neprimetno.

Prateći Nejrinu ispovest od saznanja o njenim precima do njenih poslednjih dana, čitalac i sam proživljava teskobe i turbulencije kroz koje glavna junakinja prolazi, a pošto je priča prožeta slikovitim realističkim i naturalističkim motivima, još više se stvara neposrednost između Nejre i čitaoca, kome će stoga delovati da pred sobom ima ispovest devojke iz neposredne okoline, iz komšiluka.

Živeći u sredini gde svako pretresa tuđu postelju umesto da se posveti fasadi sopstvene kuće, odrastajući u porodici koja nije bila gladna ali se nikada nije ni zasitila, a našavši se usred vremena kad se više veruje u ono što se ne vidi nego u ono što se vidi, Nejra će donekle odoleti iskušenjima da se ne uklopi do kraja u mračnu sredinu koja joj je rođenjem određena, ali već i sama ravnodušnost koja se iz događaja u događaj ustaljuje jeste znak prećutnog i neprimetnog prihvatanja nametnutih pravila zarad gole egzistencije.

Ako se čitalac bude srodio sa Nejrinom i Sipčevom ispovešću, pronaći će putokaze za sprečavanje novih erozija i upozorenja za mnogobrojne ponore koji na životnom putu vrebaju.

Autor: Dušan Milijić