Zašto je čitanje beletristike sjajan vid terapije

Čitanje nekog izuzetnog romana može izazvati osećaj radosti, sreće i zadovoljstva. Osim toga što ćemo pročitati zanimljivu priču, često se dešava da iskusimo i neverovatnu povezanost sa junacima, čime knjiga ostavlja snažan utisak na nas. Ganuće nas svi elementi koji čine knjigu, što će osloboditi potrebnu dozu serotonina zbog koje ćemo se osećati dobro.



Taj trenutak podrazumeva osećaje pripadnosti i da smo deo neke šire priče, i zbog toga istog momenta zaboravljamo izazove i muke u sopstvenom životu.

A zbog čega je fikcija tako dobra? Bolja je od stvarnosti – omogućava nam da upotrebimo maštu i pristupimo segmentima svoje podsvesti koju ne bismo mogli da spoznamo ni na jedan drugi način. Ti trenuci spoznaje koji se dešavaju posredstvom niza reči mogu katkad biti moćniji od svake terapije koju sprovodi neki psihoterapeut.

Štaviše, grupne biblioterapije ili čitalačke grupe (slično književnim klubovima) takođe mogu imati snažniji uticaj zato što se tako razmenjuju ideje, uspostavljaju društveni odnosi i širi krug ljudi, čime se pospešuje osećaj pripadnosti – sve ono što značajno podiže i poboljšava naše samopoštovanje, samopouzdanje i daje nam energiju, pored toga što nas okrepljuje. Tako se može i umanjiti bol prouzrokovana usamljenošću, koja se polako širi kao epidemija, naročito među starijom populacijom.

Povezanost koja se ostvaruje sa fiktivnim junakom oživljava poput lepih trenutaka provedenih sa prijateljem, s kojim kao da smo se tek rastali i kog bismo voleleli da sretnemo u stvarnosti. Nivo intime koji se ostvaruje ponekad može biti veći i od onog koji imamo sa pravim prijateljem ili bliskim članom porodice, što se postiže iskrenom i jasnom prirodom narativa i činjenicom da imamo neprekidni upliv u emotivno i psihološko stanje junaka.

Na primer, junakinja En Eliot, iz manje popularnog romana „Pod tuđim uticajem“ Džejn Ostin, pašće nam na pamet kada se osvrnemo na teške trenutke u našim životima u kojima smo iskusili patnju i bol.

„Poslednji sati su svakako bili mučni“, odgovrila je En, „ali kad se bol povuče, sećanje na nju često postaje uživanje. Neko mesto se ne voli manje zbog patnje koja se u njemu dogodila, osim ukoliko tu nije bilo samo patnje, ničeg drugog osim patnje.“

Opširni iskaz o patnji i nesrećnoj ljubavi, koju je En iskusila u knjizi, Ostinova prenosi kao nešto sa čime se svaki čitalac, koji je prošao kroz slično iskustvo, lako može poistovetiti. S druge strane, ako čitalac nikada nije iskusio ljubavnu patnju i bol, biće prosvetljen neposrednim iskustvima i osećanjima koje spisateljica dočarava svojim stvaralaštvom.

Orvelova „Životinjska farma“ i „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud u sličnom tonu nude utehu, oslikavajući strahote osoba koje su iskusile nepravdu ili svirepost društva kroz ekstremne primere distopijskih kultura ili okruženja. Ovi romani omogućavaju široj čitalačkoj publici da „virtuelno“ iskusi tuđu realnost pomoću štiva koje izaziva saosećanje, kako bi i oni navijali i podržavali žrtve užasnih događaja, i u budućnosti potencijalno doprineli javnim inicijativama da se takve zloupotrebe ljudskih prava spreče.

Takva vrsta empatije se može primeniti i na mračnije oblike ljudskih iskustava – možemo se naći u situaciji da se saosećamo sa ubicom, shvativši da određene okolnosti ponekad utiču na dalji razvoj situacije koje ne moraju nužno proizvesti pozitivna iskustva – kao, na primer, u romanu „Gospodar muva“ Vilijema Goldinga, zloslutnoj priči o grupi engleskih dečaka nasukanih na pustom ostrvu, koji pokušavaju da se organizuju, da bi sve krenulo stranputicom i neočekivano se završilo ubistvom. Roman se bavi mračnom stranom ljudske prirode i našoj naklonosti ka korupciji i nasilju u cilju preživljavanja. Navodi nas na pitanje: kada bismo bili u sličnoj situaciji, da li bi se događaji odvijali na istovetan način?

U mojoj karijeri književnog terapeuta, uspeo sam da primetim sledeće: čitanje kao navika, pored zabave, može poslužiti i kao ekonomičan vid terapije. Takođe je i edukativnog karaktera, proširuje naše znanje o iskustvima o spoljnom svetu, povezuje nas sa ljudima sa kojima se drugačije možda nikada ne bismo susreli, bilo u fikciji ili stvarnosti, proširuje naše empatičke sposobnosti i na bezbedan način nam pomaže da uronimo u izmaštanu virtuelnu stvarnost koja je bolja od bilo čega što tehnologija može stvoriti.

Koji su romani vama pomogli u teškim trenucima?
 
Autor: Bidžal Šah
Izvor: booktherapy.io
Prevod: Aleksandra Branković