Žan-Batist Andrea: Umetnost mora biti slobodna

Od Žan-Batiste Andree, dobitnika Gonkurove nagrade za roman „Bdeti nad njom“ koji je bio i povod za naš razgovor, saznali smo kakvi su ljudi o kojima piše, ali i šta ga vodi u stvaranju dela koja se pamte.

„Bdeti nad njom“ francuskog pisca, scenariste i reditelja Žan-Batiste Andree je ljubavni, pitoreskni i istorijski roman, pun žestine i sjaja, ispunjen blagošću i lepotom. Govori o Mimu, rođenom u siromaštvu i poverenom jednom beznačajnom kamenorescu na šegrtovanje. Isprva, u Mima niko nema poverenja: nizak je rastom, kržljav, neugledan, ali iza takve spoljašnjosti krije se vajarski genije. Junakinja romana je i Viola Orsini. Nad njom kao da bde sve dobre vile. Naslednica ugledne porodice, detinjstvo je provela u raskoši jednog đenovljanskog dvorca. Međutim, njena ambicija se ne miri sa mestom koje joj je namenjeno.

Govoreći o tome kako je u knjizi ovenčanoj prestižnom Gonkurovom nagradom ukrstio sudbine Mima i Viole, Žan-Batist Andrea nam priča i o svom umetničkom svetu i vrednostima kojima se vodi u životu.

„Bdeti nad njom“ je priča o Italiji 20. veka, posmatrana očima vajara Mikelanđela Mima Vitalijanija, od 1916, kada dolazi kao 12-godišnjak u selo Pjetra d’Alba, sve do samrtničke postelje 1986. godine. Kao ispovest čoveka iz koga ističe život, ulazimo u njegova sećanja. Otkud fascinacija ovom zemljom fascinantne kulture i kakvu sliku čoveka tog vremena i podneblja nam predstavljate?

Moja baka po majci došla je iz Italije u Francusku 1920-ih, pa sam oduvek osećao povezanost s tom zemljom. Odrastao sam, i još uvek živim, na sat vremena od italijanske granice. Italija je, na neki način, oduvek bila deo mog života. Tamo sam otkrio umetnost kada sam imao petnaest godina. Bilo je sasvim prirodno da radnju ovog romana smestim u Italiju. Ali nisam pokušavao da prikažem ljude tog vremena i tog mesta na neki poseban način. Ljudi su ljudi, gde god i kad god da žive. Osećamo iste radosti i iste boli kao i naši preci. Mene zanima ljudsko iskustvo.

U Vašoj knjizi „Bdeti nad njom“ prisustvujemo poslednjim godinama Prvog svetskog rata, usponu fašizma, Drugom svetskom ratu. Musolini, crnokošuljaši, Mateoti, Pagano, Pije XI, Pije XII... Opipavamo bilo ondašnjeg sveta, upoznajemo sjaj i bedu svih slojeva društva. Koliko je bilo zahtevno izvući iz tame zaborava sve te ličnosti i događaje, i ponovo oživeti duh tog vremena?

Nisam pokušavao da dočaram romantičnu, u sepiji obojenu fotografiju tog doba. Dobra priča treba da bude vanvremenska. Suočavamo se sa istim izazovima iznova i iznova. Puls tog vremena je puls našeg vremena. Čak ni rodna nejednakost, koja je centralna tema romana, nije se mnogo poboljšala, ako pažljivo pogledamo. Ovaj roman je, tehnički gledano, mogao biti smešten u sadašnje vreme ili još dalje u prošlost.

Mimo i Viola Orsini imaju sve uslove da se nikada ni ne upoznaju, jer mnogo toga ih razdvaja. Pa ipak, ostaju zajedno, bez obzira na to što im se putevi češće razilaze nego ukrštaju. Nešto ih i povezuje i razdvaja. Da li je njihov odnos istovetan dvama magnetima – „što se više približe, sve se više odbijaju“ ili su kao „simfonija“?

Pa, Viola ima odgovor na to pitanje! Oni su simfonija, što znači da u vezi nije sve vrhunac. Sjajne veze imaju uspone i padove. Sjajne veze takođe, po mom mišljenju, podrazumevaju veoma različite ljude. Velika ljubavna priča, ili prijateljstvo, mnogo su zanimljiviji kada njihovi protagonisti nisu slični.

„Viola mi pruži ruku i ja je uzeh, i baš u tom trenutku postadoh vajar.“ Postoji li u životu umetnika takav trenutak kada shvati ono što je Mimo Vitalijano uvideo? Da li ste i Vi imali takav momenat susreta? Kada i kako ste odlučili da se bavite pisanjem?

Ne, za mene je to oduvek bilo prisutno, više se radilo o tome da nešto izgradim, sloj po sloj, u društvenom i ekonomskom okruženju koje mi je stalno poručivalo da je to glupa potraga. Nisam imao nikakvo prosvetljenje. Pisanje i pripovedanje su oduvek, na neki način, bili veliki deo mog života.

„Htela sam da ti pokažem da nema granica. Nema visokog niti niskog. Nema velikog niti malog. Svaka granica je izmišljotina.“ Sa kakvim ograničenjima se suočava Mimo, a sa kakvim Viola? Kako se Vi nosite sa nametnutim granicama, odnosno ograničenjima? Sme li umetnost da ih poznaje?

Pitanje je povezano s prethodnim. Umetnost je bezgranična i oslobođena ograničenja. Svaki umetnik koji se pita: „Da li mi je dozvoljeno da ovo uradim?“ (a mislim da se svi to zapitamo u nekom trenutku), čini sebi medveđu uslugu. I tu je problem: prilično je lako preći granice koje postavlja društvo. Ali je mnogo teže prevazići one koje postavljamo sami sebi.

Kada se Meti i Mimo šetaju ulicama Firence, a na Đotovom zvoniku odzvanja 11 sati, naš junak dobija pitanje – zašto vajaš? –  Kada biste bili upitani zašto pišete, šta biste odgovorili? Kakva je to potreba? Ima li joj objašnjenja?

Nema potrebe za objašnjenjem, ali svi ga traže! Ako bih morao da odgovorim, i možda potpuno grešim, rekao bih da pišem zato što me to čini srećnim. Zašto me to čini srećnim? Zato što u svakoj mojoj knjizi ima više svetla nego tame. Pišem da dodam još malo svetla ovom svetu. Sićušnu količinu koja ne bi ništa promenila da sam jedini koji to radi, ali nisam jedini – i pobedićemo.



Gde Vas je vest o dobijenoj Gonkurovoj nagradi zatekla? Sećate li se šta ste pomislili? Koga ste se prvo setili i kome ste prvom javili?

Mogao bih da rekonstruišem taj trenutak minut po minut. Bio sam okružen svojom drugom porodicom – svojim izdavačem i svima koji tamo rade. Mislili smo da smo izgubili jer se žiri nije oglasio neposredno pre zvanične objave. Nazdravili smo našem porazu, poslao sam poruku supruzi i porodici da smo izgubili. A onda, neočekivano, šest minuta kasnije, stigao je poziv. Taj osećaj je verovatno sličan onome kada se nađete u liftu koji iznenada pada – osim što je ovde padao naviše. Nikada nisam mislio da ću u životu doživeti nešto toliko intenzivno.

Ova je nagrada, posle Nobelove, a uz Pulicerovu, najznačajnija na svetu (prema mom skromnom uverenju); dodeljuje se od 1903. godine, čiji kontinuitet nije prekidan ni tokom ratova. Koji od dobitnika ove nagrade su na Vas uticali, a koje biste našim čitaocima preporučili?

Na toj listi ima toliko velikana da je teško izabrati. Ako bih morao da izdvojim jednog, izabrao bih Lorana Godea, sa romanom „Sunce porodice Skorta“ iz 2004. godine. On piše bez ograničenja, to nije onaj uobičajeni francuski stil „pogledaj-me-i-oh-kako-patim“ autofikcije, ne deluje ni francuski, ni kao da dolazi iz bilo koje konkretne zemlje – to je jednostavno fantastično pripovedanje. U to vreme sam bio scenarista, nisam ni sanjao da ću postati romanopisac, ali se sećam da sam pomislio: „Dakle, i francuska književnost može biti ovakva...“ On mi je pokazao put.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53
Foto: Céline Nieszawer Leextra Editions L'Iconoclaste