Vuletu Žuriću svečano uručena Vitalova nagrada

Vule Žurić je dvadeset drugi laureat prestižne Vitalove književne nagrade „Zlatni suncokret“. Priznanje je dobio za roman „Pomor i strah“. Svečanost uručenja nagrade održana je 21. februara, a pored nagrađenog pisca, učestvovali su i članovi žirija Vladimir Gvozden (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Dragan Babić, kao i direktor Vitala Rajko Čavorović, koji je Žuriću i uručio nagradu.


 
Gvozden je u obrazloženju odluke žirija između ostalog naveo: „Kako bi savremenom čitaocu oživeo ovo mračno povesno zbivanje, Vule Žurić se vešto koristi različitim ravnima i tipovima pripovedanja: s jedne strane, on ispisuje uzbudljivo štivo koje rekonstruiše istorijske događaje pre svega na osnovu dva zapisa na kužnom jevanđelju, odnosno oslanja se na dva stvarna istorijska zapisa sveštenika Stevana Vezilića; s druge strane, pisac stvara, na temelju izučavanja istorijskih izvora, upečatljivu galeriju likova (doktora, sveštenih lica, oficira, grobara, predstavnika vlasti, naroda) hipotetički uključenih u događaje uslovljene širenjem zaraze. (...) Žurić je uspeo da, usred atmosfere smrti, stvori raskošnu sliku jednog tamnog sveta i da roman oboji izuzetno živopisnom lokalnom bojom, ljudima, kućama i šumama kroz koje se oseća onaj metafizički kvalitet nečeg našeg, bliskog, tipičnog, uključujući tu i odnos iriškog naroda prema bolesti. (...) Žiri se opredelio za roman Vuleta Žurića jer je u njemu prepoznao samosvesnu i smirenu pripovedačku kulturu koja je uspela da mnogobrojne niti koje povezuju tekst i svet dovede u ravan uverljivog literarnog i životnog iskustva.“
 
Roman „Pomor i strah“ pripoveda o godinama kuge u Sremu, krajem 18. veka, o epidemiji koja je za manje od godinu prepolovila broj stanovnika tada velike i važne varoši Iriga, a glavni likovi su sveštenik Stevan Vezilić i lekar Andrija Budai. Dolazak i širenje kuge pratio je, prema izvorima, veliki strah, a ponašanje i običaji stanovništva samo su još više doprinosili širenju zaraze.
 
Danilov je istakao da se „Pomor i strah“ razlikuje od Žurićevih prethodnih knjiga, da je reč o istorijskom i antropološkom romanu sa elementima trilera i horora, a autora uporedio sa arheologom koji je pronašao novčić čijim je čišćenjem otkrio likove svog romana. „’Pomor i strah’ je duboko lična vizija prošlosti. Žurić vaskrsava jedno vreme i ličnosti i faktima je udahnuo život“, rekao je Danilov, primetivši u nagrađenom romanu vrlo bogatu leksiku.
 
Babić je ocenio da je Žurić svojim romanom „otišao dalje u prošlost, a zapravo bliže sadašnjosti, nego u svim svojim prethodnim knjigama“.
 
Žurić je povodom primanja nagrade održao prigodnu besedu naslovljenu „Povest o jeziku“, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, u kojoj se prisetio svog odlaska u Hašane, rodno selo Branka Ćopića gde je „sve, uglavnom, bilo onako kao što danas i ovde kod nas najčešće jeste – tek započeto ili nikad dovršeno, ali opet od srca gostoprimljivo i zaljubljeno zagledano u daleki, veliki i dobri Biograd“.
 
Prisetio se Žurić i svoje posete Irigu u potrazi za kužnim jevanđeljima na kojima je otac Vezilić ostavio svoje kratke zapise o iriškoj kugi. „Imao sam razumevanja za podozrivost tog čoveka iz Srpske čitaonice, ali ipak nisam mogao do kraja da dokučim sve razloge zašto mi nije dozvolio da rođenim očima vidim i dodirnem kužna jevanđelja. Danas znam da je taj čuvar jevanđelja uradio baš onako kako je i trebalo“, rekao je Žurić.


„Naša čovekoljubiva suština nije pohranjena u čvrstim građevinama ili opipljivim, vrednim predmetima, nego je i do danas sačuvana i živa samo zahvaljujući našem milom, prelepom jeziku. Otuda je povest o zapisu na kužnom jevanđelju ispričana od nikada zapisanih, ali i od nikada do sada izgovorenih reči. A napisana je jezikom naših predaka, među kojima i oca Vezilića, Petra Runjanina, Dositeja Obradovića, Miloša Crnjanskog – da bi mogli da je čitaju i naši potomci. Jezik je, sva je prilika, jedino trajno dobro koje ćemo im ostaviti. Hajde da ga onda svi zajedno, bez straha, sačuvamo od svakog pomora“, poručio je Žurić.