Vostok 1: 60. godišnjica prvog čovekovog leta u svemir

Pre šezdeset godina jednog ponedeljka, sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin uzleteo je sa kosmodroma Bajkonur u raketi prvobitno dizajniranoj za lansiranje nuklearnog oružja, čime je postao prva osoba koja je boravila u Zemljinoj orbiti. Iako je njegov let trajao samo sat i 48 minuta, bio je to istorijski događaj koji se svrstava na sam vrh uz trenutak kada su prve ribe odlučile da zakorače na suvo.

Rano ujutro 12. aprila 1961. godine, raketa Vostok-K 8K72K stajala je na lansirnoj rampi čekajući svog pilota. U autobusu nedaleko odatle, dvadesetsedmogodišnji stariji poručnik Jurij Gagarin nervozno je sedeo u svom glomaznom narandžastom skafanderu sa sveže obojenim ćiriličnim akronimom SSSR koji je blistao još uvek vlažnim crvenim slovima. Iza njega je sedeo rezervni kosmonaut German Titov u sličnom odelu, kao i druga rezerva Grigorij Neljubov.

Nešto ranije, trojica muškaraca su uživala u doručku pre leta. Možda je izraz „užitak“ prejak jer su, za razliku od američkih kolega koji su jeli tradicionalni pilotski doručak odrezak i jaja, Rusi jeli obroke upakovane u tubice – pire od mesa, džem od crne ribizle i hladnu crnu kafu.

Na putu do lansirne rampe, Gagarin je zatražio da se autobus zaustavi kako bi mogao da se olakša uz jednu od guma, započevši ono što je postalo tradicija koju kosmonauti poštuju do danas.

Gagarin je imao mnogo razloga da bude nervozan. Za misiju umesto Titova izabran je samo četiri dana ranije i, iako je vredno trenirao, stvarnu svemirsku letelicu nije video sve dok nije stigao na Bajkonur. Još više zabrinjavajuće, prošlo je manje od godinu dana otkako je američki U2 pilot Gari Pauers oboren iznad sovjetske teritorije. Da li će možda Amerikanci uzvratiti istom merom Vostoku 1?

Misija koja se umalo nije dogodila

Vostok 1 je bila misija koja se umalo nije dogodila. Postojalo je veliko protivljenje vojske koja je let u svemir sa posadom doživljavala kao gubljenje vremena i resursa. Odobrenje je dato samo ako svemirska letelica Vostok bude imala dvostruku namenu. Uz prevoz kosmonauta, robotska verzija bi se koristila za orbitalne izviđačke misije. Nazvana Zenit, SSSR je ovu varijantu koristio u različitim oblicima sve do sredine osamdesetih.

Uprkos tome što je išao u jednu od najvećih avantura ikada, Gagarin nije bio toliko pilot koliko deo tereta. Od trenutka kada je vezan za sedište a poklopac zatvoren, pre lansiranja nije imao šta da radi osim da sluša muziku. Vostok je bio ili potpuno automatski ili mu se komandovalo signalima sa Zemlje, jer konstruktori nisu bili sigurni da li će Gagarin ostati pri svesti kada se nađe u orbiti. Nije mogao da otključa ni manuelne komande a da ne unese uneo tajni kod koji je nosio u zapačećenoj koverti.

U 06:07 po Griniču, motori su se upalili. Kako se Vostok 1 podizao u orbitu, Gagarinovo je bilo samo da često uverava kontrolu leta da je u redu.

U orbiti

U 06:17 po Griniču, Vostok 1 je bio u orbiti na nadmorskoj visini između 91 nautičke milje (169 km) i 177 nautičkih milja (327 km), obilazeći Zemlju jednom u 89,1 minuta. Kontrola leta je pratila putanju koristeći niz stanica za praćenje, ali one su mogle biti postavljene samo na sovjetskoj teritoriji, a SSSR još nije imao okeanske brodove za praćenje.

Sve do dostizanja orbite, Vostok 1 je bio tajna, ali je odlučeno tokom planiranja da se misija objavi svetu nakon poletanja. Ovo je delimično bilo kako bi se osiguralo da Vostok 1 ne bude pomešan sa vojnim izviđačkim avionom, kao i da se obaveste druge zemlje ako kapsula sleti na pogrešno mesto i bude potrebno organizovati spasilačku misiju. Ubrzo nakon toga, američka NSA potvrdila je da je Vostok stvaran kada je stanica za prisluškivanje presrela video-prenos iz Gagarinove kapsule.

Što se tiče Gagarina, on nije morao ništa drugo da radi, osim da pogleda kroz prozor i opisuje pogled dok je autopilot sve obavljao. Čak je i njegov skafander napravljen tako da ga automatski zaštiti ako kabina izgubi pritisak. U tom slučaju, njegov vizir bi se sam zatvorio i sistem za održavanje života u njegovom sedištu bi ga održavao do četiri sata.

Povratak na Zemlju

U 07:25 po Griniču, svemirska letelica se automatski orijentisala za ponovni ulazak. Ako bi motor otkazao, Vostok je nosio dovoljno hrane, vode i kiseonika da Gagarina održi u životu sve dok ga prirodno orbita ne bi vratila na Zemlju za 10 dana. To je bilo u teoriji. U stvari, Gagarin je leteo pogrešnom orbitom i ne bi se spustio 20 dana.

Najdramatičniji deo leta dogodio se u 07:55 po Griniču. Nije bilo vremena za opremanje Vostoka sistemom za meko sletanje, pa čak ni sa padobranom kapsule Gagarin ne bi preživeo ovakvo prizemljenje, pa je na nadmorskoj visini od 7 km poklopac raznesen eksplozivom, a Gagarina su odbacile rakete smeštene u njegovo sedište. Iz sedišta se otvorio padobran i Gagarin se prizemljio u Kazahstanu, gde su ga dočekali zapanjeni seljak i njegova ćerka.

„Kada su me videli u svemirskom odelu i padobranu koji se vukao dok sam hodao, počeli su da se povlače u strahu“, rekao je Gagarin kasnije. „Rekao sam im, ne bojte se, ja sam sovjetski građanin poput vas, koji se spustio iz svemira, i moram da nađem telefon da nazovem Moskvu“.

Za one koje zanima da saznaju iz prve ruke kako je izgledao ovaj veličanstven istorijski trenutak, preporučujemo autobiografiju Jurija Gagarina.
 
Autor: Dejvid Zondi
Izvor: newatlas.com
Prevod: Iva Burazor