Vladimir Kopicl o svom romanu „Španska čizma“: Kritika njuejdžerskih brljotina

Preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom, jer koliko god bio najbolji od svih postojećih svetova, ovaj naš nikad nije dovoljno dobar da ga ne bismo izneveravali, poboljšavali, iznova izmišljali i tako razmenjivali za nešto drugo… prošlost već u trenu ne postoji, ostaje praznina u koju bi svako da upiše svoje lice…

„Smrtni greh pisanja je biti dosadan.“ Roman „Španska čizma“ to svakako nije, a šta jeste, pitamo književnika Vladimira Kopicla. Najpre, koliko je svoje lice upisao u prošlost vremena kada su „deca cveća“ imala svoju sadašnjost.

I pored poznatih oblika moje višedecenijske artističke i druge nevinosti, sopstveno nestašno blagodejanije u prošlovekovnim njuejdžerskim čarolijama nikako ne mogu demantovati. Jer živih svedoka još ima, skoro koliko i javno dostupnih svedočanstava. A pošto nas, uz to, današnjica opominje da bi najbolje mirovne i eko-energije te epohe pod hitno valjalo pretresti i ponešto od njih blagorodno aktuelizovati, pisanje ove ljudske pričice mi se učinilo iskrenijim, bitnijim pa i lagodnijim gestom nego da pasivno ili književno lukrativno tugujem zbog opadanja broja pingvina tamo negde daleko. I eto otud ispovesti koja možda i nije baš ispovest, ali jeste knjiga koja zna šta ispoveda. Pa čak i zašto.

Roman „Španska čizma“ ušao je u najuži izbor od šest najboljih romana po oceni Ninovog žirija. Kako doživljavate ovu nagradu?

Bilo bi lepo da je tako sa svima nama, kao što je sa njom. Da nam vreme nije ništa oduzelo a da pritom još uvek možemo nekom nešto da damo, nešto podržimo, bacimo malko svetlosti na onaj medijskim spektaklom solidno zamračeni kutak ove naše kulturne polusvesti koji zovemo književnost i pritom podrazumevamo kreativno pisanje marketinški neprilagođenih individua sa insuficijentnim pristupom publici. Zato je kontinuitet Ninove nagrade danas mnogo više od pukog kontinuiteta, a njen značaj među preostalim nagradnim sestricama izuzetan, pogotovo zbog neporecivog pozitivnog halo efekta Ninovog priznanja kod čitalaca. Te danas naše najveće uzdanice. Nažalost. Ili na sreću.

To Vas pitam, između ostalog, i zato što ste jednom sebe okarakterisali kao „liričara, sa opakom zadrškom“. Kada ste objavili prvu zbirku poezije „Aer“ 1978. godine, ona je nagrađena tada prestižnom Brankovom nagradom. Prvi ste roman „Purpurna dekada“ (Dereta, 2020) objavili pre dve godine , a sada i drugi. Izgleda da se radi o sve opakijim zadrškama?

Tačno. I nekad se pevalo da više nemamo vremena, a danas kad ga stvarno nemamo na bacanje – kako planetarni eksperti i gerontolozi tvrde, bar poneki pisac subjektivni mir svoje teško stečene mirovine može utrošiti na neko svoje najupadljivije objektivno Drugo. A to je u mom slučaju proza, nešto na šta sam dugo bio kreativno imun. Zvuči prozaično, zamalo i tužno, ali je za profesionalca sjajan zanatski izazov raditi nešto sasvim novo i za ličnu karijeru sasvim rizično. Eto izazova kome nisam preterano odoleo. A i zašto bih. Neće to uspavati pesnika u meni. Uvek taj nađe neka vratanca, makar i prozno tiražna.

I Oto Tolnai je pisao svojevremeno o tim razlikama poezije i proze. Dok mu je poezija džokej u Kostolanjijevom smislu, proza je za njega trava. Kako biste objasnili svoj „prelazak“ u prozu (uz objavljene knjige poezije), u poslednjih nekoliko godina? Da li je proza za Vas i dalje „samo mlađa sestra poezije“ i šta to za Vas znači?

Poezija je kraljica majka književnosti koja po difoltu kazuje više nego što govori i u kojoj, ako je prava, uvek ima tekstualno raznostrano aktivnog, nesaznatljivog viška nezavisnog od pukog značenja koliko i od autorske ili čitalačke slike sveta. Poezija je dobroćudni otkrivalački fantom nevidljivih energija postojanja, a proza je radničko-udarnička forma umetničkog pisanja koja prošle ili još aktivne oblike života i njihova susticanja simulira ujednačavajući svoj govor sa onim što želi da kaže i debelo vodeći računa o tome kome je namenjena. Ma koliko se to ponekad zbivalo pod formalno zadatom maskom irealnog, ne-zbiljskog, poetičnog, uz dobrodošlo saradništvo sve fantazmagoričnijeg sveta koji nas neprestano filuje novim sadržajima, temama, psiho-i tehno-ludističkim podsticajima i odgovarajućim tekstualnim reagensima.

Da li je i „Španska čizma“ na tragu toga da se reaktuelizuje pojam slobode, jedan način života koji je postojao sedamdesetih godina prošlog veka, život u komunama?

Još smo daleko od toga, mada je očigledno da je mnoge od nas najnoviji virusni podsticaj dosta lagodno rasejao po alternativnim staništima van grada i mnoge priveo oblicima ponašanja sa aromom instantno podgrejane komunarske težnje ka novim oblicima održivog zajedništva svih činilaca života na našoj plavoj planeti. Zvuči blesavo, ali ni moj romančić zaista nije sasvim operisan od takvih težnji. I možda baš zato u njemu ima ironijske, pa i ozbiljnije insajderske kritike sitnijih njuejdžerskih brljotina, da ne bismo ponavljali neostvarene učinke moje generacije. I dizali ih na kvadrat.

Tada je svet bio pun očekivanja. Ne može se izbeći poređenje sa ovim što danas živimo jer, upravo je tema zajedništva u doslovnom smislu reči, dakle život u komuni, nešto što je nezamislivo u vremenu u kojem se čovek otuđuje i od sebe i od drugih.

Svet je uvek bio pun očekivanja, pogotovo katastrofalnih. Da li nas danas može tešiti to što većina proroka već nastupajućeg posthumanizma sam proces posthumanizacije sveta smatra u osnovi povoljnim i po čoveka? Ko će znati? Nedavno sam prevodio jedan novi kultni tekst s naslovom „Manifest zombija“. I nije neinteresantno. Čak ni sasvim mračno.

Autor: Gordana Nonin
Izvor: Danas