Vesna Stanišić: O ljudskoj dobroti u vremenu zla

Zašto je knjiga „Ukus sunca“ morala biti napisana, kada je konačno svoje kofere raspakovala u Švedskoj i kako je proučavanje njihove kulture uticalo na njen identitet, saznajemo od autorke Vesne Stanišić.

„Ukus sunca“, potresna izbeglička knjiga kakva dosad nije bila napisana kod nas, upoznaje nas s iskušenjima i izazovima koji su zahvatili generacije naših iseljenika s početkom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, i govori o snazi volje da ne izgubimo sebe, da opstanemo i sačuvamo ljudskost, uprkos neprilikama. U pitanju su memoari Vesne Stanišić, koja je u intervjuu za Bukmarker evocirala uspomene koje je vezuju za nastanak knjige, ali i govorila o životu koji je izgradila u Švedskoj.

„Ukus sunca“ je knjiga o traženju izlaza u bezizlazu, potrazi za životom po meri čoveka, o nadi, veri, porodici, emigraciji, (izgubljenoj) otadžbini, dostojanstvu, prijateljstvu... lista bi mogla da bude dužine Hadrijanovog zida. Zašto je ova knjiga morala biti napisana? Prema kome osećate dužnost?

„Ukus sunca“ je moje svedočanstvo o ljudskoj dobroti u dugom periodu apsolutnog zla. Bila sam svedok nesagledivih nesreća i istovremeno ogromne borbe da se u toj nesreći ne raščovečimo. Godinama sam zapisivala sve te priče, pokušavala da ih „ukrotim“ i stavim u formu drame, filmskog scenarija ili možda zbirke pripovedaka, sve dok mi jednoga dana Jovan Ćirilov nije rekao da se manem nemogućeg posla i da napišem memoarsku knjigu, u prvom licu. Upravo zahvaljujući tome što je i lična, „Ukus sunca“ je i moj dug prema mojoj deci koja su u tim kompleksnim godinama teško mogla da razumeju nesreću odraslih ljudi oko sebe.



Šta bi Vesna Stanišić iz 2025. godine rekla Vesni Stanišić iz 1991? Da li je teže otići ili ostati?

Verovatno isto, jer se moj odnos prema nepravdi, nasilništvu, prostakluku, osionosti na vlasti, medijima koji, umesto objektivne slike, prenose subjektivne laži, nije promenio. Pitanje je samo u kojim oblicima nastavljamo da se borimo protiv toga. Da li smo na barikadama ili utičemo na ljude koji su tu, oko nas, i puštamo da se svest o dobru i zlu širi kao krugovi na vodi. Ostati ili otići je, u odsudnim trenucima, podjednako teško. I jedna i druga odluka nose svoje posledice i imaju visoku cenu.

Kada ste ponovo počeli da se osećate kao ljudsko biće (sa imenom i prezimenom, a ne kao broj sa table za informacije u izbegličkom kampu) i shvatili da konačno svoje kofere možete raspakovati?

Nakon devet godina života u Švedskoj i na osam različitih adresa, konačno smo dobili stambeni kredit i tamo kupili kuću, dvadesetak dana nakon što je NATO prestao da bombarduje Srbiju. Bila je to kuća u kojoj nekoliko godina niko nije živeo, pa smo je, sa decom, muž i ja krečili i spolja i iznutra. Jednoga dana, dok smo umazani bojom farbali zadnju stranu kuće, u korovom zaraslu baštu nam je došla grupa komšija, noseći dva termosa kafe i vanglu štrudle sa cimetom. Od toga dana je ta kuća postala naš dom, a sa narednim godinama i više od toga, postala je naša domovina.

Da li ste uspeli detaljno da proučite i razumete Šveđane, njihov jezik, i uopšte osvojite duh te zemlje? Šta je to donelo Vašem srpskom/jugoslovenskom identitetu?

Uranjanje u švedski jezik, razumevanje nijansi, šala, referenci iz popularnih filmova, knjiga ili muzičkih hitova u suštini mi je pomoglo da obogatim svoj maternji jezik i da ga održavam u životu. Jezik je identitet, te mi je simbioza ta dva jezika pomogla da i svi moji identiteti žive u skladu, a ne u konfliktu. Od švedske kulture sam prihvatala ono što mi je prijalo, u čemu su se moji moralni i ljudski kodeksi prepoznavali i razvijali.

Kakvi su Šveđani? Citiraju li replike iz filmova, kakav je njihov humor, hrana? Šta možemo da naučimo od njih, a šta oni od nas?

Ljudi s kojima se mi družimo izuzetno su verni prijatelji, dobronamerni i veoma zainteresovani da upoznaju i razumeju druge narode i kulture. Oni uživaju u našoj hrani i nemaju zazora da probaju jela koja su im nepoznata. U vreme naše porodične slave kod nas se već više od dvadeset godina okuplja veliko i mešovito društvo. Žito, sarma, jagnjeće sarmice su obavezni deo slavskog „švedskog stola“. Šveđani cene ne samo dobru hranu nego hranu uopšte. Početkom dvadesetog veka oni su brojali jedva četiri miliona stanovnika, kada je zbog gladi čak milion ljudi otišlo u Ameriku na pečalbu. Upravo zahvalnost prema onome što im je od prirode dato i potpuna simbioza sa njom su ono što sam ja usvojila od svojih novih sunarodnika. Nenametljivost, nerazmetljivost, poštovanje tuđe privatnosti takođe su osobine koje meni mnogo prijaju. Improvizacija, direktnost, spremnost da se bez odlaganja suočim sa problemom i nađem rešenje su, verujem, osobine koje prijaju mojim švedskim prijateljima i kolegama.

Kakva Vas sećanja vezuju za gradove Malme, Eskilstuna, Upsala, pre nego što ste se trajno nastanili u Stokholmu?

To su sve gradovi u kojima smo živeli u vreme izbeglištva. Istina, u Upsalu smo se preselili nakon dobijanja dozvole za boravak, ali su te godine, druge polovine devedesetih, bile godine skidanja izbegličke košuljice. Volim da im se vraćam, za njih me vezuju uspomene na koje sam ponosna, bez obzira na to što sam u tim gradovima doživela velika poniženja i strahove. U tim gradovima su mi se rodili ćerka i mlađi sin, u njima sam upoznala drage ljude izbegle od ratnog pakla, u tim gradovima su živeli ljudi koji su hteli da nam pomognu i čija se humanost pokazala na delu. U tim gradovima sam najintenzivnije čitala „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog i uz te romane menjala odnos prema prostoru i okolnostima u kojima sam živela.

Zašto nikad niste odustali od Jugoslavije, čak i kada više ne postoji? Šta za Vas ona predstavlja?

Postojim ja. Ako je ona nestala, ja nisam. Ako je ona bivša, to ne znači da sam ja muzejski eksponat. Rođena sam u toj zemlji i u njoj se trideset godina formiralo sve što me je održalo do danas. Jugoslavija ne postoji, ali postoje vrednosti koje su bile legitimne u njeno vreme. To je bilo vreme kada smo trenirali pristojnost, to su bile godine vere u razumnu reč i u vladavinu dobrog ukusa. Verovalo se da je status bez pokrića ravan nemoralu, koji nijedna umišljenost nije mogla da opravda. Nemoralom su se nazivale potpuno druge stvari nego danas. Zašto bismo odustajali od toga?

Koliko su se promenili Beograd, Pančevo i Srbija od 1991, otkad ste otišli? Da li nakon svake posete ugledate nešto drugačije?

Volim da dođem i dolazim često. Najčešće je to nekim pozorišnim povodom, koji uvek iskoristim da sretnem svoje drage. U njihovim osmesima vidim one iste ljude sa kojima sam bila u osnovnoj, srednjoj ili na fakultetu. Promena u društvu i na ulicama ima i one su vidljive, kao što je još vidljivije ono što se nije promenilo. Volela bih da su se fasade Beograda, Pančeva i po Srbiji okrečile za ove tri i po decenije. Da liče na gradove kroz koje prolazimo kada kolima dolazimo u Srbiju. Volela bih da posle trideset godina ne vidim prepune kontejnere za smeće po centru glavnog grada. Volela bih da ne vidim opasne rupčage po tek napravljenim putevima ili zgradurine sagrađene bez plana na mestima nekadašnjih zdanja koja su, takođe, bila pod zaštitom države. Volim što su današnji mladi ljudi najsvetlija i najinspirativnija tačka na svetu i iskreno sam ponosna što sam, iako daleko, iako dva puta starija od njih, njihov sunarodnik.

A koliko se Švedska izmenila za to vreme? Sa kakvim se izazovima suočava švedsko društvo?

Švedska je zemlja koja više od dve stotine godina nije ratovala i koja je od svog miroljubivog stava, osvedočene solidarnosti i humanosti napravila brend u svetu. Za veći deo sveta Švedska je ovaploćena utopija. No, poslednjih godina, neshvatljivom lakoćom, bez bunta i protesta, drastično se urušavaju ti veliki ideali. Radikalna desnica je druga najveća partija u parlamentu i njihovi stavovi direktno utiču na odluke vlade i pooštravanje zakona koji se odnose na strance. Rat u Ukrajini je, takođe direktno, pored ozbiljne inflacije, uticao da ova vojno neutralna zemlja postane članica NATO-a.

Fredrik Bakman, Andeš Ruslund, Matijas Edvardson, Simona Arnstet, Sofija Lundberj... U našoj zemlji vrlo su popularni i čitani. Koje Vi pisce iz Švedske volite da čitate, a smatrate da ih ne smemo propustiti?

Švedski pisci su prisutni kod nas, prvenstveno zahvaljujući izvanrednim prevodiocima koji su iznikli sa Odseka za skandinavistiku na Filološkom fakultetu. Volim da čitam Saru Stridsberg, koja je jedna od najzanimljivijih pisaca današnje Švedske i takođe jedna od značajnih dramskih pisaca, a čija su dela prevedena kod nas. Posebno volim poeziju i drame Kristine Lugn, koja je, inače, do svoje smrti 2020. godine bila član Švedske akademije. Izuzetan majstor reči, autor više desetina drama i zbirki poezije, Kristina Lugn, nažalost, nije do sada prevedena kod nas. Mislim da bi vredelo upoznati srpske čitaoce sa njenim stvaralaštvom.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 52
Foto: Dragan Popović