Upoznajte Lornu Kuk, autorku romana „Skrivena pisma“: Trenutno sam u haosu

Lorna Kuk je majstor za istorijsku fikciju čiju specijalnost predstavljaju romantične priče smeštene u prošlost punu tajni i intriga. Njen debitantski roman „Zaboravljeno selo“ (2019) zauzimao je jedno vreme prvo mesto na Kindlovoj listi bestselera, a doneo joj je i nagradu „Kejti Ford“ za debitantski roman godine, koju dodeljuje britansko Udruženje pisaca ljubavnih romana.

Možete li nam, za početak, reći nekoliko reči o sebi?

Zovem se Lorna Kuk i do sada sam napisala pet istorijskih romana, od kojih je poslednji objavljen početkom 2023. i nosi naslov „Skrivena pisma“.

Pišem i pod pseudonimom El Kuk, pod kojim će u oktobru biti objavljen moj novi roman The Man I Never Met. Reč je o ljubavnoj priči čiju radnju sam, za promenu, smestila u savremeni kontekst.

Možete li da nam opišete svoj tipičan radni dan?

Obično ustajem u 6.30, pripremam doručak za decu i pse i ispijam ogromnu šolju kafe dok pakujem užinu u dečje školske torbe. Zatim odvozim decu u školu, a u povratku u vožnji slušam audio-knjige ili podkaste posvećene pisanju.

Kada se vratim iz jednočasovne šetnje sa psima, dovodim kuhinju u red, perem sudove i obavljam ostale dosadne kućne poslove. Za pisaći sto sedam oko 10.30 i ostatak dana posvećujem pisanju i obavezama vezanim za pisanje. Ako ogladnim, napravim kratku pauzu za sendvič ili salatu i odmah se vraćam poslu.

Moja radna soba se nalazi na poslednjem spratu kuće, što mi omogućava da pišem u miru i tišini, a ako mi je potrebna inspiracija, kroz prozor se pruža divan pogled na more. Suprugova dužnost je da dovede decu iz škole i zabavlja ih do 17 sati, kada se završava moje „radno vreme“. Posle toga zajedno večeramo i izvodimo pse u još jednu kraću šetnju.

Kada deca odu u krevet i završimo sa čitanjem za laku noć, trudim se da nekoliko minuta posvetim vežbanju, jer celodnevno sedenje za stolom nije baš najzdravije. Ostatak večeri provodim sa suprugom, uglavnom ispred televizora.

Tako izgleda moja radna nedelja. Vikendom ne radim.

Zadajete li sebi cilj u vidu određenog broja reči koje biste želeli da napišete svakog dana?

Ne, ne razmišljam o broju reči. Jednostavno se usredsredim na posao i nadam se najboljem. Možda bi se 1.000 reči računalo kao dobar dan, a 5.000 kao vrlo dobar, ali ako sve dobro isplaniram i ako reči teku, zadovoljna sam bilo kojom brojkom.



Postoje li alatke za pisanje bez kojih ne možete?

Imam užasno pamćenje i zato uz sebe uvek držim beležnicu ili blokčić za zapisivanje ideja, ali inače sam prilično fleksibilna. Koristim Word za pisanje i to je otprilike sve što mi treba.

Kako prevazilazite kreativne blokade?

Pomoću društvenih mreža. Napravim kraću pauzu za skrolovanje po X-u, Instagramu ili Fejsbuku, siđem u kuhinju po kafu i trudim se da se što pre vratim pisanju. Svest o tome da se bliži kraj radnog vremena i da ću morati da spremim večeru pre nego što deca prevrnu kuću u potrazi za hranom pomaže mi da se koncentrišem i vratim na pravi put.

Kako izgleda Vaš radni prostor?

Trenutno je u haosu! Radim na novom romanu, tako da su beleške, razni papiri i gomile knjiga na sve strane.

Izvor: famouswritingroutines.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Michelle Snaith