Tri stvari koje istorijska književnost može da nas nauči o klimatskim promenama

Sve češće se objavljuju romani o klimatskim promenama – kli-fi ili klimatska fikcija. Sama priroda klimatskih promena je teška za razumevanje, ali zamišljena budućnost – na primer, potopljeni Njujork ili svet u kome je voda za piće dragocenost – može da nam pomogne da razumemo sa čime se suočavamo.



Ovo nije nimalo neobična stvar u vreme krize: romani nam omogućavaju da zamislimo potencijalnu budućnost, dobru ili lošu. Kada smo suočeni sa gorućim problemom, možda deluje kao gubljenje vremena da se vratimo ranijim tekstovima, ali nije baš tako. Iako deluje kao da aktuelne klimatske promene nemaju presedana, postoji nekoliko važnih tačaka u kojima nam istorijska književnost nudi značajnu perspektivu o sadašnjoj krizi.

Istorija klime

Istorijski tekstovi govore o mnogim promenama u klimatskim uslovima. Kada su Bajron i baršni par Šeli boravili na obali Ženevskog jezera 1816. godine, dela koja su napisali govorila su o divljem vremenu „godine bez leta“.

To je bila posledica ogromne erupcije indonežanskog vulkana Maunt Tambora prethodne godine, koja je snizila globalnu temperaturu i dovela do loših žetvi i gladi. Dela poput Bajronovog „Darkness“, „Mont Blanc“ Persija Šelija i „Frankenštajna“ Meri Šeli govore o ljudskoj ranjivosti pred promenama u životnoj sredini čak i kada usmere svoju moć na menjanje okruženja.

Mnogi stariji tekstovi u sebi nose indirektne nagoveštaje klimatskih promena. U „Izgubljenom raju“ (1667) Džon Milton se žali da će mu hladnoća „nakvasiti krila“ i sprečiti ga da zavšri svoje remek-delo. To se verovatno odnosi na činjenicu da je živeo u najhladnijem periodu poznatom kao „malo ledeno doba“.

Čak i najstarija epska pesma, Ep o Gilgamešu (oko 1800. godine p.n.e.) govori o velikoj poplavi, koja će se kasnije pominjati i u Starom zavetu, a verovatno predstavlja nasleđeno sećanje na podizanje nivoa mora nakon topljenja glečera na kraju Ledenog doba.

Ove istorijske promene u klimatskim uslovima nije stvorio čovek, ali nam i dalje pružaju važne analogije o našem vremenu. Mnoge kulture su uvidele da se ljudske aktivnosti i klima prepliću, često je to prikazivano u religijskim okvirima. Jedna od ironija savremenog doba je razvoj „globalne klime“ kao predmeta izučavanja, koja je navodno odvojena o ljudskog života, koji se poklapa sa razvojem kapitalizma i akumulacijom ugljenika u vazduhu, zbog čega je čovek postao konačno svestan u kojoj meri utiče na klimu.

Kako gledamo na prirodu

Čitanje istorijskih dela nam takođe omogućava da pratimo razvoj savremenih konstrukcija prirodnog sveta. Na primer, ideja romantizma o „uzvišenoj“ prirodi koja je slavila široka i dramatična prostranstva poput planina i provalija, uticala je na stvaranje mesta koja danas vrednujemo i štitimo kao nacionalne parkove.

Razmislite o tome kako su tokom 18. i početkom 19. veka dela pisaca poput Tomasa Bjuika, Šarlot Smit i Gilberta Vajta igrala značajnu ulogu u promovisanju „teologije prirode“: teorije da se postojanje Boga očitava u složenim strukturama prirodnog sveta. Književnost prošlih vremena je takođe odigrala krucijalnu ulogu u širenju novih naučnih ideja poput teorije evolucije i pokazuje nam da nije samo prikazivala promene u prirodnom svetu već ih je i oblikovala.

Izučavanje istorijskih tekstova nam pomaže da shvatimo kako su stavovi o okruženju nastajali i kako su razvijali se što nam omogućava da vidimo da takvi stavovi nisu toliko „prirodni“ ili neizbežni koliko se čine. Ovakvi uvidi nam pokazuju mogućnosti kako se danas, u vreme kada je neophodno da unapredimo stavove prema okruženju, celokupan pogled na klimatske promene može poboljštati.

Načini razmišljanja

Sa druge strane, istorijska dela nas obaštavaju i o nekim stanovištima koja danas deluju neprihvatljivo, na primer, normalizacija nasilja nad životinjama prikazanog u knjigama poput „Crnog lepotana“.

Ali takođe možemo da pronađemo i dobre modele poput Volterove poeme o zemljotresu u Lisabonu 1755. godine u kojoj se promišlja o etici krivice i optimizma – nešto što može i danas da se primeni kada se svet suočava sa stravičnim zemljotresima.

Čitanje ovih dela može da nam pomogne i da cenimo prirodu samu po sebi. Semjuel Džonson je o opisima prirode u poemama „Godišnja doba“ (1730) Džejmsa Tomsona napisao da se čitalac „pita da li je ikada pre video ono što mu Tomson opisuje i da li je ikada osetio impresije poput Tomsona“. Usred mnoštva distrakcija koje moderni život stvara, dela autora poput Tomsona, Doroti Vordsvort i Džona Klera nam pomažu da zastanemo, opazimo i uživamo u prirodi.

Takođe, književnost može da nas podseti na sopstvenu ranjivost pred elementarnim silama. Čuveni opis bure u „Kralju Liru“ ismeva Lirov pokušaj da se suprotstavi vetru i kiši. Nekima možda deluje kao da Šekspir pokušava da opasne vremenske uslove učini estetski privlačnim, ali ovo delo nas podseća da je oluja daleko veća i snažnija od svakog ljudskog pokušaja da je zaustavi.

Istovremeno, književnost nas podseća da moramo da preuzmemo odgovornost za lični uticaj na okruženje. Možda ne bismo baš pratili presavremenu i ranu savremenu književnost koja klimatske promene posmatra kao kaznu za loše ponašanje. Ali kada Milton kaže da je ljudsko posrnuće dovelo do toga da „štipajuća hladnoća i užarena vrelina“ zamene večno proleće Raja, ne možemo a da ne pomislimo da se to odnosi na sadašnju klimatsku krizu.

Dela iz prošlih vremena mogu da nam pokažu kako su pisci reagovali na klimatske promene, i kako su razmišljali o prirodi uopšte. Klimatska kriza se ne može usmeriti samo na tehnološka rešenja. Takođe je neophodno da dođe do duboke kulturološke promene. Da bismo takve promene postigli, neophodno nam je da razumemo prethodne ideje i prikaze: i one koji su doveli do sadašnjeg stanja i one koje nam mogu pomoći da ih promenimo.

Autor: Klint Vičals
Izvor:  theconversation.com
Prevod: Dragan Matković