Tri nezaboravna obroka iz književnosti

U svom „Velikom kulinarskom rečniku“, Aleksandar Dima je večeru definisao na sledeći način: „Važna dnevna aktivnost koju na primeren način mogu praktikovati samo inteligentni ljudi. Nije dovoljno samo jesti. Obrok mora biti propraćen opuštenim, interesantnim razgovorom, koji će u pauzama između jela biti veselo prošaran svetlucavim rubinima vina, postati nešto uglađeniji tokom deserta i poprimiti stvarnu dubinu u vreme kada se posluži kafa.“

Dimina lestvica je možda previsoko postavljena za nas, obične smrtnike, ali obroci posluženi na stranicama književnih dela pružaju čitaocu retku šansu da zakorači u transcendenciju. Prilikom prikupljanja materijala za svoju antologiju „Priče iz kuhinje“ pročitala sam na desetine književnih dela u kojima je jedna od glavnih uloga poverena upravo hrani. (Malo upozorenje: od čitanja o primamljivim fiktivnim gozbama se može pošteno ogladneti.) Kada je konačno došao trenutak da izaberem primere za svoju zbirku, primetila sam da su na mene najdublji utisak ostavili oni obroci kod kojih se nije bilo reči isključivo o hrani. Čulo ukusa je, prema rečima Žan Antelma Brija-Savarena, „izvor najveće radosti... jer se uživanje u ukusu bez problema kombinuje sa svim drugim zadovoljstvima, a u njihovom odsustvu nam pruža utehu.“ A kada se kulinarsko i književno umeće ujedine, zadovoljstvo je zagarantovano.

„U Svanovom kraju“, Marsel Prust

„Kad sam sišao, ona je u stražnjem odelјenju kuhinje, koje je izlazilo na dvorište, upravo klala pile, a ono je, svojim očajničkim i sasvim prirodnim otporom... malo manje isticalo bogougodnu pitomost i blagost naše služavke nego što će to učiniti za večerom, svojom kožom izvezenom zlatom kao kakva odežda i svojim dragocenim sokom, kad ga budemo nalivali kap po kap kao iz putira.“

Kada pomislimo na Prusta i hranu, prvo što nam pada na pamet jesu čuvene madlene umočene u čaj, koje pokreću lavinu uspomena. Međutim, podjednako važna scena odvija se i u kuhinji kuće u kojoj je Prust odrastao. Mladi pripovedač voli da posmatra porodičnu kuvaricu Fransoaz dok priprema večeru – divi se vanzemaljskoj lepoti špargli i zrnima graška pažljivo poređanim u uredne nizove – ali kada jedne večeri prerano siđe u kuhinju, biva zaprepašćen okrutnošću i nasiljem koji prethode spravljanju đakonija u kojima svakodnevno uživa. Nevinost je izgubljena, i ima ukus piletine.

„Lumbur“, Ginter Gras

Priča originalnog romana nobelovca Gintera Grasa proteže se kroz vekove i upoznaje nas sa velikim brojem različitih likova, među kojima su neobična riba koja govori i nekoliko kuvara. U jednoj sceni, opatica iz 16. veka uspeva da izdejstvuje dozvolu da skuva poslednji obrok svom ocu, osuđenom na smrt zbog jeresi. Ona poziva na gozbu zvaničnike odgovorne za smrtnu kaznu, što ovi oberučke prihvataju. Opatica priprema omiljeno jelo svog oca – škembiće u biberu – i ne zaboravlja da ih obilno začini osvetom.

„Vrhunski kvalitet“, Ejmi Tan

„Nisam ljubitelj rakova još od onog svog rođendana kad sam videla raka kako se živ kuva, no znala sam da ne mogu da odbijem. Kineske majke tako izražavaju ljubav prema svojoj deci, ne tako što ih grle i ljube, već što ih oštro nude valjušcima, pačjim bupcima i rakovima.“

U priči Ejmi Tan, jedna Amerikanka se priseća proslave kineske Nove godine sa svojom majkom, vremešnom imigrantkinjom kojoj je nemoguće udovoljiti, i sobom punom rođaka. Na prazničnu trpezu iznet je oval sa vrelim rakovima, ali i obilne porcije poniženja, nadmetanja i ogorčenja. Dubina majčine ljubavi prema ćerki otkriće se tek zahvaljujući jednom osakaćenom raku i konfrontaciji u kuhinji.

Autor: Dajana Seker Tesdel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković