Trejsi Ševalije o romanu „Ostrvo stakla“ i vanvremenskim staklenim perlama

Usmerivši svoj spisateljski pogled i ljubav prema podrobnom istraživanju građe na petsto godina dugu porodičnu sagu sa ostrva Murano, Trejsi Ševalije nam ovog puta donosi priču o ličnoj kreativnosti i uzbudljivoj istoriji jednog italijanskog grada. „Ostrvo stakla“ je izvrsno napisan roman koji nas kroz pripovest o životu Orsole Roso, mlade žene koja u 15. veku počinje da se bavi izradom staklenih perli, upoznaje sa tradicijom proizvodnje čuvenog muranskog stakla.



Iako ih razdvaja samo tridesetak minuta „žustrog veslanja“, autorka predstavlja i analizira svetove Venecije i Murana kroz vekove rivalstva, kulture i međuljudskih odnosa u okruženju kojim dominira zanatska izrada proizvoda od stakla.

U kojoj meri se promenio Vaš odnos prema Veneciji i Muranu od trenutka kada ste ih prvi put posetili do završetka rada na romanu „Ostrvo stakla“?

Veneciju sam prvi put posetila 1993. godine, a zatim sam 1994. tamo provela medeni mesec. Od tada odlazim veoma često i redovno posećujem Bijenala. Naše poznanstvo, dakle, traje veoma dugo, ali u našem odnosu se mnogo toga promenilo otkako sam odlučila da napišem „Ostrvo stakla“. To se uvek dešava kada se upustim u istraživanje materijala za knjigu – odjednom otkrivam sijaset novih informacija o temi koju sam tek površno poznavala.

Veneciju sam u prošlosti posećivala isključivo turistički, dok sada posedujem daleko dublje razumevanje njene istorije i izazova sa kojima se trenutno suočava. Pre ovog romana, na primer, nisam znala da je taj grad već vekovima pod opsadom turista; bila sam ubeđena da je reč o relativno novom fenomenu. Nisam znala ni da je Napoleon u 19. veku predao Veneciju Austrijancima, koji su njom vladali pedeset godina bez ikakvog razumevanja za duh grada i praktično je doveli do ivice propasti.

Bolje upoznavanje sa Muranom je bilo divno iskustvo. Pre ovog romana sam ga posetila više puta – prvenstveno zbog demonstracija koje staklari organizuju za turiste. Ali kada sam počela istraživanje za knjigu, ostajala sam na ostrvu i po nekoliko dana, što mi je omogućilo da se upoznam sa tamošnjom svakodnevicom – kako sve to izgleda kada turisti odu kući (mirno i tiho!), kakvi su ljudi... Sklopila sam brojna prijateljstva i imala prilike da zavirim „iza kulisa“ i vidim različite faze procesa izrade stakla, a ne samo predstavu za posetioce. Za mene je to bio pravi izvor fascinacije i radosti.

Kada ste obrisali prašinu sa brošura donetih iz Italije i počeli da proučavate istoriju venecijanskih impiraresa, šta Vas je uverilo da život muranskih žena i staklara zaslužuje da bude tema Vaše sledeće knjige?

Kada posetite Murano, vidite da se izradom stakla bave uglavnom muškarci. Iz brošura sam saznala da su se tamošnje žene takođe bavile staklarskim zanatom – obično da bi doprinele kućnom budžetu – ali da su one sedele za kuhinjskim stolom i pravile perle nad plamenom lampe. Uvek su mi bile privlačne te manje poznate priče, koje obično govore o ženama koje nešto stvaraju u pozadini. Kada sam saznala za tu njihovu delatnost, a kasnije i za „imperarese“ – žene koje su nizale perle na niti kako bi ih pripremile za transport – znala sam želim da pišem o njima.

Pročitala sam da knjige uvek prvo pišete rukom i da za svaki projekat birate drugačiji rokovnik. Kakav ste izabrali za „Ostrvo stakla“?

Pre izvesnog vremena sam prestala da koristim posebne sveske i sada pišem u ono što mi je u tom trenutku dostupno. Važno je samo da papir bude bez linija. (Eto, sitničava sam!) I dalje, doduše, pišem rukom, a na kraju radnog dana napisano prekucam u kompjuter. Sviđa mi se taktilni doživljaj koji pruža olovka na papiru. I iako su kompjuteri veoma korisni pri uređivanju teksta, meni oni deluju isuviše moderno i hladno za pisanje o nečemu poput Venecije 15. veka.

Ova knjiga deluje eksperimentalno zbog „vremena alla Veneziana“ koje omogućava da se za jedan normalan ljudski vek proživi petsto godina istorije. Kako ste došli na ideju da ubacite taj magični element u svoju priču?

Kada sam počela da pišem, želela sam da to u isti mah bude i priča o jednoj porodici i priča o samom gradu. Shvatila sam da će mi za to biti potreban period koji je duži od tek nekoliko godina, ili čak nekoliko decenija. Znala sam, pritom, i da će čitaoci želeti da prate iste likove – da će zavoleti Orsolu Roso i njenu porodicu i želeti da znaju kakva je njihova sudbina, a ne sudbine njihovih potomaka. Čitaocima nije lako da svoje simpatije tek tako, u kratkom roku, prenesu na nečije čukun-čukun-čukununuke. A tu je istovremeno i Venecija, grad koji je za pet vekova prošao kroz mnoštvo preobražaja, ne gubeći za to vreme ništa od svoje jedinstvene lepote – što sam takođe želela da prikažem.

Neko vreme sam mozgala kako to da postignem, a onda sam jedne noći, u krevetu, pomislila: Zašto moraju da umru? Zašto ih jednostavno ne bih pustila da žive kroz vekove? Bila sam u Veneciji kada mi je to palo na pamet, tako da je moguće da sam potpala pod uticaj vanvremenske magije tog grada! Knjiga zbog toga pomalo deluje kao fantazija, ali zapravo je veoma realistična. Neobično je samo to što se isti likovi pojavljuju u različitim istorijskim periodima.

Uživala sam u susretima sa poznatim istorijskim ličnostima poput čuvenih staklarskih porodica Barovijer i Seguso, neodoljivog Kazanove, ekscentrične markize Luize Kazati i staklarskog preduzetnika Antonija Salvijatija. Imajući u vidu da roman obuhvata pet vekova istorije, kako ste odlučili koje će se stvarne ličnosti u njemu pojaviti?

Želela sam da stvarne istorijske ličnosti doprinesu uverljivosti priče. Segmenti radnje smešteni su u svako stoleće, počev od petnaestog, kada je Venecija bila na vrhuncu moći. Razmišljala sam o pojavama i događajima koji su obeležili ta razdoblja – kuga, Venecija kao destinacija gran-turova, Napoleonova i austrijska okupacija, Prvi svetski rat, poplave acqua alta, kovid – a onda sam pronašla poznate i zanimljive ličnosti koje su bile povezane sa Venecijom u tim periodima. Otuda Marija Barovijer, koja je osmislila čuvenu perlu u obliku rozete, Žozefina Bonaparta, koja je Veneciju posetila 1797, Kazanova, Luiza Kazati... Ovo poslednje dvoje su mi ljubimci – bilo je pravo uživanje pisati o njihovoj dekadenciji.



Kad Orsola uči kako se prave perle, mi osećamo njeno nestrpljenje i frustraciju, a kada postane majstor tog zanata, osećamo njeno zadovoljstvo. Kako je to što ste od Alesije Fuge naučili postupak pravljenja staklenih perli uticalo na način na koji ste pisali o Orsolinom razvojnom putu?

Uvek volim da, ako je to uopšte moguće, radim ono što rade moji junaci, jer mi je tada mnogo lakše da to opišem. U prošlosti sam slikala, tkala, išla u lov na fosile, bavila se šivenjem i vezom. Na Muranu sam dvaput posetila Alesiju Fugu, sjajnu staklarku i strpljivu učiteljicu, da bih naučila kako se prave perle. Ona mi je pokazala koliko je teško kontrolisati staklo. U knjizi sam upotrebila i neke detalje iz tog iskustva. Alesija mi je, recimo, rekla da je prebacivanje meda s jednog štapića na drugi dobar način da se vežba rukovanje rastopljenim staklom. Prvo sam sama to isprobala, a onda istu vežbu ubacila u Orsolinu obuku.

U svakoj knjizi se majstorski služite sitnim detaljima koji Vašim pričama donose dah autentičnosti. Čini se da ništa ne promiče Vašoj pažnji. Od staklenih detalja na maskama lekara za kugu do opojnog mirisa eteričnog ulja ruže i tajanstvenih zendada od crne svile – svi ti fascinantni detalji doprinose oblikovanju verodostojne slike prošlosti u mašti čitaoca. Kako istražujete istorijske elemente iz prethodnih epoha?

Na ovom svetu postoje teme o kojima je vrlo malo toga napisano. Na svu sreću Venecija je sušta suprotnost – o tom gradu su napisane hiljade knjiga. Jedina poteškoća sa kojom sam se suočila bilo je pronalaženje prave literature. Raspitivala sam se kod stručnjaka, čitala i pravila beleške, istraživala na internetu. Ali ništa nije bolje od boravka na lokacijama o kojima pišete. Nekoliko puta sam posetila Veneciju (putovala bih i više da nije bilo pandemije!). Šetala sam ulicama, postavljala pitanja meštanima, fotografisala... Po završetku svakog obilaska sam pravila beleške iako je bilo veoma teško opisati ta iskustva rečima – jer se prvenstveno radilo o upijanju utisaka o ljudima i sredini. Na kraju je među svim tim beleškama bilo i mnoštvo opisa sitnih detalja, od kojih sam poneke iskoristila u knjizi. (Ne sve; čitaoci u završnom proizvodu vide tek neznatan deo prikupljenog materijala.) Teško je opisati čaroliju koja nastaje tokom istraživanja, ali ono je svakako element koji udiše život u priču, a ponekad bude i sam izvor priče. To je moj omiljeni deo stvaralačkog procesa.

O Veneciji i Muranu je nemoguće govoriti nezavisno od mora. U knjizi se pominju razna plovila: gondola, trajekt, sandolo, peata, kaorlina... Koliko se promenila Vaša predstava o veslanju kada ste od Nan Mekilroj iz ekipe Row Venice naučili da upravljate čamcem, a zatim razgledali grad iz te perpektive?

Oduvek sam bila fascinirana načinom na koji veslaju gondolijeri. U romanu ga opisujem kao neujednačeno mešanje supe. Čini vam se da veslo uranja veoma plitko, a ipak bez problema pokreće gondolu. Tu tehniku veslanja nije nimalo lako naučiti, ali želela sam to da iskusim. Nan me je izvela na vodu u betelini – čamcu ravnog dna kojim je nešto lakše upravljati nego gondolom, ali ipak teško! Bila je sjajna učiteljica i sve vreme smo umirale od smeha. U čamcu sam se toliko trudila da pravilno veslam i održim ravnotežu da nisam imala vremena za razgledanje znamenitosti. Ali imala sam prilike da se čamcem jednog prijatelja provozam kanalima, a išla sam i na vožnje kajakom, tako da sam videla Veneciju i iz tog ugla. Glavni ulazi u zgrade su nekad bili u nivou mora, a stanovništvo se po gradu više kretalo čamcima nego peške. To se najbolje vidi kada zađete u male, sporedne kanale.

„Ostrvo stakla“ baca svetlo ne samo na žene koje su izrađivale staklene perle već i na one koje su se bavile njihovim nizanjem. Smatrate li da će Vaše ukazivanje na te tradicije i značaj venecijanskih perli za istoriju promeniti našu predstavu o ovom prelepom zanatu i zaveštanju venecijanskih i muranskih žena?

Znate, mislim da se ta predstava već menja. Unesko je 2020. godine uvrstio staklene perle na svoju listu nematerijalne kulturne baštine, čime je priznat njihov istorijski i kulturni značaj. Biću veoma zadovoljna ako „Ostrvo stakla“ doprinese da se taj njihov status zacementira.

Autor: Džoen Loktov
Izvor: ytali.com
Prevod: Jelena Tanasković