Tajne pisaca: Sofija Lundberj

Jedan telefonski razgovor i sećanja majke na posebno prijateljstvo iz detinjstva poslužili su švedskoj autorki Sofiji Lundberj kao okvir za knjigu „Kao pero na vetru“, u koju je potom utkala mnogo mašte i stvorila dirljivu priču o međuljudskim odnosima, ljubavi i trenucima nad kojima nemamo kontrolu.



Jedne večeri dok sam kod kuće sedela za radnim stolom i pisala, pozvala me je majka. Bila je tužna, zaključila sam po njenom glasu. Dok smo razgovarale, pojasnila mi je zašto je tužna. Razgovarala je telefonom ranije tog popodneva. Čula se sa Gudrun, najboljom prijateljicom iz detinjstva.

„Mislim da je to bio poslednji put da smo pričale“, rekla mi je majka.

Primetila sam da joj se glas menja zbog suza.

„Poslednji put? Zašto tako kažeš?“, pitala sam je.

„Veoma je bolesna pa je zvala da se oprosti. Na kraju sam tako osetila.“

Pitala sam mamu da li treba da je odvezem do prijateljice. Da im dam priliku za poslednji susret, poslednji zagrljaj.

Ali moja majka je rekla ne.

Čak nije više htela da priča o tome. To je život, rekla je, koliko god da je bolno. Previše bolno za susret oči u oči poslednji put.

Skoro 80 godina prijateljstva i onda telefonski poziv. Nekoliko poslednjih reči.

Majčin strah se obistinio. Njena najbolja prijateljica je umrla kasnije te nedelje i nikada više se nisu videle.

Ovaj događaj me je mučio nedeljama, mesecima. I priča je počela da se oblikuje u mojoj glavi. Videla sam devojke, majku i njenu prijateljicu, kako se igraju u dvorištu, među ružama na ostrvu Gotland. Živele su jedna pored druge dok su odrastale, većinu vremena su provodile zajedno. Moja majka je bila jedinica, Gudrun je imala osmoro braće i sestara i samohranog oca koji se sa svima njima borio sam. Videla sam ih kako rastu, da postaju male žene spremne za svet. Moja mama je bila stidljiva, Gudrun nije. Na mnogo načina bile su jedna drugoj suprotnost. I po temperamentu i po vaspitanju.

Pitala sam majku da iskoristim okvir njenog i Gudruninog detinjstva i da ga popunim svojom maštom. Da oživim dve devojke slične njima u romanu. Dozvolila mi je i rekla da jedva čeka da jednog dana pročita tu priču.

Kad sam pisala roman, mama je bila dragocen izvor inspiracije. Darežljivo je delila sećanja iz starih dana. Detalje o tome kako su se oblačile, pričale, igrale, flertovale. Kako je grad Visbi izgledao. To su dani i događaji koji su učinili da njih dve zauvek misle jedna na drugu, godinama, čak i kad se nisu mnogo viđale.

Kao pero na vetru.

Naziv mog romana je metafora za prolaznost prijateljstva. Tako je lako izgubiti prijateljstvo tokom godina. I na kraju: kako je moguće izgubiti tako lep i čist oblik ljubavi?

Moja majka i njena prijateljica su živele dobre živote, i kratko su ostale u kontaktu. Nisu se često viđale, osim s vremena na vreme, pošto su živele u različitim gradovima. Za Lili i Violu, glavne junakinje u mom romanu, to je bilo drugačije. Životne okolnosti su ih razdvojile i ostavile im rane u srcima, a nije trebalo tako da bude. One su imale taj jedan dan, jedan događaj, koji je učinio da zauvek misle jedna na drugu, počevši od ranog detinjstva pa sve do dana današnjeg.

Lilina i Violina priča, koja je potpuno proizašla iz moje mašte, što moram da podvučem, rezultat je želje da istražim kako razlike u ranom detinjstvu i vezanost utiču i oblikuju odrasli život. Kako su sramota i zastarela pravila patrijarhalnog društva uticala na Liline odluke, što možda nije bilo neophodno. Kako se zbog toga borila da bude prihvaćena i da joj se dive. Kako su to neki ljudi iskoristili.

Ali… sramota nikada nije bila njena.

To je važno zapamtiti. Ostavite sramotu tamo gde joj mesto. Uvek.

Autor: Sofija Lundberj
Izvor: časopis Bukmarker, br. 20