Svetislav Basara i „Kontraendorfin“: Fikcionalni hormon nesreće

Roman „Kontraendorfin“ (Laguna), definisan u podnaslovu kao „disertacija“, pripada onom delu opusa Svetislava Basare u kome se rableovski demontiraju srpski mitovi. U središtu priče je detronizacija nacionalnih veličina i bardova. Razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi uvek je u službi izvrgavanja ruglu pogubnog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije se samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdižu do groteske i satire. Pisac pominje „stvarne“ ličnosti u svojoj knjizi, ali napominje kako u stvari govori isključivo o krpenim lutkama koje je od njih napravio deo štampe da bi se njima mlataralo u javnosti, o godišnjicama. Da bi se podizala prašina i magla, jer se u magli lakše rade mutne stvari.



Vaši junaci nose imena „stvarnih ličnosti“. Ipak, šta od njih ostane kada prođu kroz poglavlja sa naslovima Mikrofonija, Kontrainicijacije, Metafizika evrodizela i Samsung galaxy J5...

Umesto o „stvarnim ličnostima“ radije bih govorio o konkretnim, upokojenim ili još živim osobama, koje onoga trenutka kad se uvedu u roman, uranjaju u fikcionalno, kao što (meni mnogo draži) fikcionalni likovi izranjaju u pojavni svet da bi kroz ogovaranja, prepričavanja, dosoljavanja i preterivanja demistifikovali mizanscen Lutkarskog pozorišta Srbija u kome konce scenskih pokreta (i stvarnosti) „stvarnih likova“ povlače tajanstvene „više“, u stvari vrlo niske sile.

Šta je kontraendorfin?

Kontraendorfin je fikcionalni hormon nesreće, tamna strana Meseca endorfina, hormona sreće. To je termin iz (fikcionalne) endokrinologije, koja je, iako kuhinjska, poprilično opširna i detaljna, pa je nema smisla prepričavati. Hoću u stvari da kažem – i to u romanu „dokazujem“ – da histopatologija i psihopatologija nisu tako daleko jedna od druge. Slično tome, Stojković i Kaloperović se mesecima opijaju do delirijuma da bi razotkrili jedan delirijum koji nema veze sa alkoholom, a Kaloperović (i roman) završavaju u pornografskoj sceni u nužniku benzinske pumpe da bi razotkrili jednu drugu, mnogo odvratniju pornografiju.

Kako gledate na odnos stvarnosti i fikcije? Na početku citirate Šopenhauera: „Ovaj svet je pakao.“

Delimično sam već odgovorio na to pitanje. Ali da dodam i ovo – to je nerazmrsivo klupko iluzija od kojih „selektori stvarnosti“ (pominju se u romanu!) izdvajaju segmente i od toga klepaju ono što samouvereno nazivamo realnost. A pakao, pakao je odvajanje stvarnog i fiktivnog, i ograničenog je trajanja.

Razgovarao: Mića Vujičić
Izvor: NIN