Svako je heroj svoje priče

Istraživanje o mestima gde se ukrštaju mračni i grešni protagonisti i buntovni negativci puni vrlina...



Pre nekoliko godina sedela sam u pozorištu u Torontu i gledala mjuzikl „Jadnici“. Dvoje glavnih glumaca su pevali tehnički perfektno. Bili su savršeni. Možda će vam ovo zvučati čudno, ali dok sam sedela u tom pozorištu i slušala kako jedan od sporednih likova peva svoju solo deonicu, doživela sam neobjašnjivo čulno iskustvo koje do danas nisam uspela da objasnim. U jednom trenutku tokom njene solo deonice prestala sam da percipiram muziku i tekst. U tih nekoliko dragocenih trenutaka nisam ništa čula – sve sam osetila. Nisam ni znala da je moguće doživeti nešto takvo.

Na putu kući moj muž je potvrdio da su najbolji bili glavni glumci. Pošto je auditivni tip ličnosti, uvideo je koliko su tehnički savršene bile njihove izvedbe. Govorio je o preciznosti i vežbanju, i o tome šta je potrebno kako bi se stvorilo takvo savršenstvo. Naravno, uživala sam u njihovim nastupima, samo što zbog njih nisam doživela transcendentno čulno iskustvo. Ispostavilo se da više volim sirovu, razuzdanu energiju, nego savršeno izveden zvuk. Postoji nešto neverovatno prijatno u teksturi koja je drugačija od očekivane.

Stoga ne bi trebalo da bude iznenađujuće što više volim protagoniste koji su grešni i negativce koji poseduju određene vrline. Svako je heroj svoje priče; i to zahvaljujući vlastitoj motivaciji i delovanju. Zašto ljudi rade to što rade? Šekspir je bio u pravu: „Ništa nije ni dobro ni zlo, nego ga takvim čini naše uverenje“. Čitajući priču koja pred njega postavlja pitanje ko je zapravo heroj, a ko negativac, čitalac upada u fascinantan vrtlog – ne postoji ništa što više uznemiruje od toga kada ne možete da razaznate ko bi „trebalo“ da bude u pravu, a ko ne? Ukoliko zabavite čitaoce, a ujedno se poigrate njihovim ličnim nesigurnostima – odlično ste uradili!

Kada uvedete različite nijanse sive boje i date čitaocu prostor da razmotri dinamiku nijansi koje postoje između crnog i belog, tu može doći do ozbiljne magije. Priča koja vas izazove da se širom otvorenih očiju osvrnete na vlastita uverenja i vrednosti kojih ste ranije držali, a možda vas čak i natera da neke od njih preispitate, ili u najmanju ruku da ih dobro osmotrite – uistinu je moćna priča. To je prava umetnost. A to su upravo ona ukrštanja koja mene zanimaju, mesta na kojima priča i lik navode čitaoce na kontemplaciju o stvarnom životu. To se dešava onda kada granice nisu jasno vidljive.

Teško je stvoriti protagonistu koji se slepo drži „zakona i reda“ a da on ne ispadne „monoton“. Protagonista koji smerno sledi „zakon i red“ sve dok ne bude suočen sa nepravdom, pa u vezi s tim uradi nešto potpuno suprotno svojim načelima, slojevit je i ima teksturu. Ta priča ide dublje od one klasične pozitivac-protiv-negativca – bum-sve-eksplodira – kraj.

Šta je sa negativcima koji su zli zato što im se tako može? Zlice koje su... jednostavno zle? Takvi likovi obično deluju kao da su napravljeni od kartona. A sada zamislite da ste negativac koji pokušava da preuzme kontrolu nad celim svetom i da ne možete da obavite ovaj zadatak jer osećate u sebi one dosadne plamičke vrlina. Izmučene duše, ali ne bolom, nego svetlošću – to su zlikovci o kojima želim da čitam! Želim tu teksturu, taj sukob. Želim da se zapitam ko je zapravo negativac, a ko heroj. Jer u stvarnom životu granice između njih postaju neugodno zamagljene.

Šta ako je odgovor na ovo pitanje da su oba i jedno i drugo? I upravo sam time fascinirana. Po mom mišljenju, upravo na tom mestu junaci neke knjige postaju životniji i dobijaju na dubini, a to može da se desi i sa nama samima. Da budem preciznija, ne govorim o zabranjenim temama jer svako od nas ima stavove o tome šta je dobro, a šta loše, o čemu nema pregovaranja. Zanima me umetnost koja nam pomaže da se uhvatimo ukoštac sa stvarnim životom. Živimo u polarizovanim vremenima. Baš dosadno! Gde je tu tekstura? Gde je dubina? Dogmatski stav: ne volim te jer mi se ne sviđaš sada je u trendu, ali da li mora baš tako da bude? Mislim da ne mora. Svako je heroj svoje priče – možda treba da se okupimo i saslušamo jedni druge. Možda se budemo zabavili, a možda čak i iznenadili.

Definitivno treba stati i pogledati knjigu kroz oči zlikovca; videti svet iz njihove jedinstvene perspektive i shvatiti zašto osećaju da su heroji, i zašto protagonista romana nije u pravu. To ne samo da čini priču mnogo interesantnijom već je na kraju krajeva oslikava najrealističnijom četkicom iz spisateljskog arsenala.

Autor: Sara Kejds
Izvor: crimereads.com
Prevod: Kristijan Vekonj