Sofija Lundberj: Pisanje je deo moga bića

Njeni romani se čitaju širom sveta, prevedeni su na 35 jezika, a čitaoci sa svih kontinenata navode da im se dopadaju gotovo iste stvari. Kako kaže romansijerka Sofija Lundberj, to je samo potvrda da su ljudi vrlo slični, da vole slične stvari i imaju isti povod za radost ili tugu. 



Ova švedska spisateljica proslavila se već svojim prvencem, romanom „Crveni adresar“ u izdanju Lagune. To je priča o starici koja je provela uzbudljiv život u burnim danima evropske istorije.

Pre nego što je postala profesionalni pisac, Sofija je radila kao novinar i urednik izdanja iz oblasti dečje psihologije. Sada uglavnom piše o ženskim sudbinama. U romanu  Upitnik je pola srca, koja je takođe objavljena u izdanju Lagune, glavne teme su teško detinjstvo, prevazilaženje stida i krivice, prihvatanje sopstvene prirode. U trećem romanu, upravo objavljenom u Švedskoj (još nije preveden na srpski jezik), reč je o jednom ženskom prijateljstvu.

Sa Sofijom Lundberj razgovarali smo na Sajmu knjiga u Beogradu.

Kako ste počeli da objavljujete, da li su to najpre bile priče u književnim časopisima ili ste odmah napisali roman i ponudili ga izdavaču?

U početku sam pisala kratke priče za svog sina, koje nisu objavljene. Radila sam vrlo naporno. Napisala sam čak tri rukopisa, koja su izdavači odbili, ali to me nije obeshrabrilo.

Šta vas je prvo inspirisalo i navelo da o tome pišete?

Moja prva inspiracija bila je moja tetka, zapravo baba-tetka. Bez obzira na veliku razliku u godinama, nas dve smo bile kao drugarice. Kada je umrla, našla sam njen adresar sa imenima njenih prijatelja. Nisam znala ko su ti ljudi, a većina njih bila je precrtana, što je moja tetka činila pošto bi preminuli. Slomilo mi se srce kada sam to videla... Shvatila sam koliko je bila usamljena. A onda, posle više godina, poželela sam da napišem roman o svojoj tetki Doris. Zadržala sam joj ime, smatram da je vrlo lepo.

Koliko ste odstupili od stvarnih ličnosti, koliko uopšte u vašim romanima ima stvarnog života, a koliko nadogradnje, to jest fikcije?

Sve je fikcija. Ljudi iz mog okruženja, kao što je to bio slučaj s mojom tetkom Doris, samo su mi bili inspiracija, povod da počnem da pišem, ali u romanima sve ostalo je ipak fikcija. Doris iz romana koristi kompjuter, ima troje prijatelja na Fejsbuku... Doris iz stvarnog života nije imala te pogodnosti.

Postigli ste veliki uspeh kod čitalaca, šta mislite, u čemu je tajna?

Mislim da je tajna upravo u tome što mi uspeh nikada nije bio cilj. Oduvek sam radila mnogo, pisala mnogo, trudila se da to radim na najbolji mogući način. Ne pišem da bih postigla uspeh, već samo zato što volim da pišem. Dok pišem, uopšte ne razmišljam o uspehu, već želim da moja knjiga bude što bolja i zanimljivija ‒ barem nekolicini meni bliskih ljudi. Pisala bih čak i kada ne bih imala čitaoce. Pisanje je deo moga bića. Ali, moram da dodam i ovo: smatram da je uspeh u privatnom životu možda još važniji - imati bezbedan dom, hranu na stolu, prijatelje... Imati razloga za smeh.

Sigurno dobijate mnogo poruka od čitalaca, šta im se najviše dopada u vašim romanima?

Da, dobijam mnogo imejlova. Zanimljivo je to što moji čitaoci širom sveta ističu isto – ljubav i saosećanje. To samo potvrđuje da su ljudi u celom svetu vrlo slični, slično razmišljaju, raduju se sličnim stvarima, tuguju iz istih razloga... To su za mene vrlo važne teme – ljubav i saosećanje. Uvek nastojim da moji likovi imaju dobar život, da se izbore s problemima, da bi se čitaoci poistovećivali s njima i osećali dobro.

Da li smatrate da vas više čitaju žene?

Verovatno da, ali znam da među mojim čitaocima ima i dosta muškaraca. Volela bih da ih ima još više zato što su moje teme podjednako važne i za njih.

Kod nas se dosta govori o muškom i ženskom pismu ‒ žene više pišu o intimnom životu i osećanjima, dok se muškarci pre okreću istorijskim i političkim temama. Da li takva podela postoji i u Švedskoj?

Mislim da nema striktne razlike između muškog i ženskog pisma u švedskoj književnosti. Ima i muških autora koji pišu o emocijama.

Šta će vam biti sledeća tema: porodična priča, ljubav ili nešto treće? Pošto živite u uređenoj, bogatoj državi, možda ne osećate potrebu da budete kritični prema stvarnosti?

U svom najnovijem romanu bavim se prijateljstvom. Glavne junakinje su dve starije žene, vršnjakinje, ali priča počinje kada im je bilo deset godina. Moji romani su psihološki, smatram da u njima ima kritike stvarnosti, pre svega, društvene kritike. Međutim, ja se ne bavim politikom, već nastojim da dublje zađem u čovekov život, u to kako se sredina ophodi prema njemu i kako to na njega utiče. Verujem da ću i ubuduće pisati o običnim ljudima i njihovim životima, o tome kako nas naša iskustva oblikuju kao ličnosti.
 
 
Autor: Sonja Atanasijević
Izvor: Lepa i Srećna