Sofi Kinsela: Živeti „normal plus“

Ekskluzivno za Bukmarker slavna autorka Sofi Kinsela govori o svom najnovijem romanu „Kako to izgleda?“ i otkriva kako joj je pisanje priče o uspešnoj spisateljici koja se jednog dana budi u bolničkom krevetu pomoglo u ličnoj borbi sa najvećim životnim izazovom.



Iv Monro, uspešna spisateljica, jednog jutra se budi u bolnici i saznaje da je preživela ozbiljnu operaciju – odstranjen joj je zloćudni tumor na mozgu i suočava se sa dijagnozom da je rak neizlečiv. Pred njom je dug put oporavka: mora ponovo da nauči da govori, piše, hoda... ali i da se suoči sa sobom, svojim strahovima, i ljubavlju prema porodici.

Ovo je ukratko radnja novog romana slavne autorke Sofi Kinsele, „Kako to izgleda?“, koji je njen najličniji do sada, jer Ivina priča je – njena priča. U ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker, autorka nam otkriva da, iako je pisanje ove knjige povremeno bilo teško, ipak je bilo i neizmerno ispunjavajuće i lekovito, jer pisanje je njen siguran prostor i utočište.

Jednostavno se osećam kao da sam veoma srećna sve vreme – izgovara Vaša junakinja Iv Monro, superuspešna spisateljica, kraljica srećnih krajeva, u trenutku kada je na vrhuncu svoje poslovne slave, i kada je u privatnom životu sve kako treba. Novinarka joj tada postavlja pitanje – kako izgleda imati sve? Pa kako, iz perspektive Vaše junakinje, ali i iz Vašeg ugla, izgleda imati sve, a onda odjednom izgubiti ono najvažnije – zdravlje?

Da ste me pre nekoliko godina pitali: „Kako biste reagovali kad bi Vam rekli da imate neizlečiv tumor na mozgu?“, užasnula bih se od pomisli na to, a zatim bih rekla: „Naravno da bih se potpuno rastočila u baricu.“ Zatim bih, za svaki slučaj, kucnula u drvo, da ne prizovem takvu nesreću. Ali to se zaista dogodilo. I naučila sam dve stvari: prvo, da sam mnogo otpornija nego što sam mislila. I drugo, da neizlečivi rak ne mora da ti uništi život. Samo moraš da se navikneš na drugačiji život. Naučila sam da mogu da živim s rakom, da mogu da se osmehujem s rakom, čak i da se smejem s rakom.

Kad nam život dâ novu priliku, kao što ju je dao Vašoj junakinji, kako se takva prilika koristi, na koji način se život menja, šta postaje zaista važno?

Moja porodica i ja smo odlučili da ne razmišljamo o onome „živeli su srećno do kraja života“, već „žive srećno sada“. Razmišljamo o srećnom danas. Uživamo u onome što imamo, umesto da žalimo za onim što nam nedostaje. Vreme koje provodimo zajedno postalo je još dragocenije – igramo društvene igre, frizbi, kriket, kao i ranije, ali sada u tome još više uživamo.

Humor se provlači kroz celu knjigu i u najmračnijim trenucima života glavne junakinje. Zašto je važan i kako pronaći pravu meru da se ukombinuje u narativ poput ovog u knjizi - odnosno u priču o teškoj bolesti?

Naučila sam da uvek pokušam da pronađem smešnu stranu stvari – čak i kada sam prvi put primljena u bolnicu, bilo mi je smešno što ne mogu da hodam i što stalno padam. U svemu pronalazim humor – verovatno je to moj način da se nosim sa stvarima. Ali kada sam pisala roman „Kako to izgleda?“, shvatila sam da mogu da ispričam svoju priču na način koji meni ima smisla. Mogla sam da je oblikujem pozitivno. Mogla sam da pretvorim ovo ekstremno iskustvo u nešto ispunjeno nadom, optimizmom i ljubavlju. Jer moje putovanje jeste bilo puno ljubavi – želela sam da u njemu bude i svetlosti, i sirovosti, i smeha, i suza.

Umesto liste poslednjih želja, Iv Monro zadaje sebi zadatak: živeti „normal plus“. Šta je za Vas danas normal plus?

Moj muž Henri i ja sada izdvajamo vreme za to da cenimo ono što radimo i šta nam se dogodilo u danu. Sada imamo mali ritual – jednu sjajnu rutinu pred spavanje. Samo izgovorimo: imali smo divan obrok, videli smo prijatelja, prošetali i uživali u pogledu. Ili čak: dobili smo lep imejl. Prisetite se, zabeležite takve stvari – to će vam uliti lepo osećanje u vezi s danom koji je prošao.



Pomenuli smo već da je za Vas ovaj roman u najvećoj meri autobiografski. Šta je za Vas značilo pisanje ove knjige i kakve mogućnosti Vam je dala forma romana?

Osetila sam olakšanje kad sam pronašla priču koju mogu da ispričam – jedna od mojih prvih briga bila je da više nikada neću moći da pišem. Nisam želela da pišem memoare, jer to jednostavno nisam ja – u fikciji se osećam slobodnije. Zato sam svoje iskustvo pretočila u fikcionalizovanu verziju, gde su svi ključni momenti iz mog života, ali su detalji promenjeni da bih imala slobodu da stvorim priču.

Kako čitanje i pisanje leče?

Pisanje romana „Kako to izgleda?“ bilo je ogromno katartično iskustvo. Oduvek sam svoj život obrađivala kroz pisanje: bilo da se radi o preteranoj kupovini, zaljubljivanju ili rađanju dece. I ovo nije bilo izuzetak. Vrlo se često dešava da se život nakon dijagnoze kao što je gliobastom život nepovratno menja i da sada sve sagledavate iz potpuno nove perspektive. Knjiga se zato i zove „Kako to izgleda?“, jer sam želela da podelim tu promenu pogleda na svet i ponudim neku vrstu uvida. I da sebi priznam da je svet za mene sada drugačije mesto. Pisanje mi je pomoglo da obradim sve kroz šta sam prošla.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54