Slavimir Stojanović: Uspavane lampice detinjstva

Jedan od najplodnijih i svakako najpoznatijih dizajnera sa ovih prostora, Slavimir Stojanović Futro za sobom ima nebrojene projekte koji su mu doneli na stotine prestižnih priznanja. Verovatno je jedini koji je najpre poneo nagradu za životno delo u oblasti dizajna, da bi tek potom i zvanično diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti. A najveća motivacija i za to „naknadno“ sticanje diplome bila mu je ćerka Nađa, devojčica koja je poslužila kao inspiracija i za prvu Futrovu dečju knjigu ‒ slikovnicu „Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka“. Ovaj prvi Stojanovićev književni(čki) poduhvat, u izdanju Lagune, od sajamske premijere i nagrade za najlepšu dečju knjigu, stekao je mnogobrojne mlade poklonike. A neumorni Slavimir, osim što neprekidno radi „svoj posao“, onaj osnovni dizajnerski, trenutno planira i rad na jednoj „pravoj, ozbiljnoj knjizi za odrasle“ ‒ i uz to crta i ispisuje nove Singine pustolovine!

„Od samog početka razmišljanja o knjizi za svoju ćerku, a samim tim i za svu decu, 'Singi Lumba' je zamišljena kao serija nezavisnih knjiga. U ovoj prvoj, 'Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka', uvode se glavni likovi koji će svojim talentima rešavati raznorazne probleme u celom svemiru. Nastavak serijala 'Avanture Singi Lumbe' će se pojaviti na proleće 2018. sa naslovom 'Singi Lumba i Kockasta planeta', a na jesen, na Sajmu knjiga, trebalo bi da se pojavi i treća knjiga 'Singi Lumba i Kamena kraljica'“.

Da li kao „vizuelni tip“ najpre stvarate crteže, slike pa tekst, ili to radite uporedo?

U slučaju Singi Lumbe, pokušao sam da krenem od samog crteža, međutim, dok nisam napisao dovoljno snažnu priču sa stabilnom konstrukcijom, koju bih mogao da održim u sledećim knjigama, nisam mogao da počnem da crtam. Najveći izazov je bio kako da tekst, odnosno, kako da bazična ideja bude bolja ili bar dovoljno logična koliko i sam crtež.

Kakve su reakcije malih čitalaca na „Singi“ i njihovih roditelja?

Deca su oduševljena, lako se identifikuju sa likovima i traže da im se čita ponovo, ili ako uče da čitaju, ne ispuštaju „Singi“ iz ruku. Roditelji prepoznaju neke metafore iz života odraslih i sigurno im se pali poneka uspavana kreativna lampica dok čitaju Singine avanture svojoj deci. To je za mene kao ostvarenje sna. Prvi put u svojoj karijeri uživo gledam kako neka ideja koja je izašla iz moje glave ima autonoman život koji živi sa drugima. To se u dizajnu ne dešava, tamo ideje imaju potpuno drugu, pre svega komercijalnu svrhu.

Imate li uzore među ilustratorima?

Odrastao sam na knjigama Dušana Petričića, koje je radio sa Duškom Radovićem i Ljubivojem Ršumovićem. Te knjige zauzimaju počasno mesto u našoj kućnoj biblioteci. Kao klinac sam sanjao da budem ilustrator za decu, i evo posle četrdesetak godina taj san se ostvario, uz veliki podsticaj, inspiraciju i podršku moje porodice.

Žalite li sada što se niste ranije oprobali u poslu pisca?

Rad na ovoj prvoj knjizi za decu mi je nedvosmisleno otvorio oči, ali i prostor za realizaciju ideja koje su dugo čekale duboko potisnute komercijalnim dizajnerskim projektima. Naravno, veoma mi je žao što to nisam ranije mogao da uradim, ali za ovakve stvari je potreban jak motiv, da želite da napravite projekat najbolje što možete, da želite da prevaziđete samog sebe i dosadašnja iskustva i uspehe. Sada imam osećaj da sam ćerku dobio da bi me upravo na taj napor naterala. Kada se knjiga napokon pojavila i u knjižarama, a ne samo kao rođendanski poklon Nađi, moje autorske ambicije su recipročno narasle, tako da ideja o pisanju romana „za odrasle“ uopšte nije daleko.

Svedoče li nedavne velike izložbe vaših radova o interesovanju za dizajn?

Pre dve godine je u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu održana moja retrospektivna izložba povodom 30 godina bavljenja vizuelnim komunikacijama. To je bila izuzetna čast, a s obzirom na to da sam ove godine dobio Nagradu za životno delo, to je ponovo zainteresovalo ljude u regionu koje zanimaju vizuelna umetnost i dizajn, pa je ta ista izložba prošetala od Novog Sada i Zrenjanina do Bihaća, Sarajeva i Banjaluke. Moja sreća po tom pitanju je neopisiva, jer sam uz izložbe imao priliku da preko svojih predavanja prenesem iskustvo, znanje, nadahnuće i inspiraciju na druge, pogotovo mlade i talentovane ljude, a to je, u stvari, smisao bavljenja kreativnim profesijama.

Imate li uzore u dizajnerskoj sferi, nekog čijem se radu oduvek divite?

Mnogi svetski dizajneri su ostavili neizbrisiv trag na moj kreativni razvoj, pogotovo pripadnici skandinavske škole minimalističkog ali humanog dizajna. Međutim, kada govorimo o pojedincima, tu se ističe Mirko Ilić. On je jedan od retkih koji umeju da spoje lepo, pametno i duhovito. Skoro sam otkrio da je on radio plakat za moj omiljeni jugoslovenski film „Ko to tamo peva“. Plakat je fenomenalan, eno ga sada visi u našoj dnevnoj sobi. Međutim, najbolja stvar u vezi sa Ilićem je da on već decenijama nesebično pomaže talentovanim dizajnerima sa ovih prostora, podržava ih i promoviše i otvara im vrata Zapada.

Da li se kod nas pridaje dovoljan značaj radu dizajnera i ceni li se važnost dobre ideje i vizuelnog identiteta?

Ovde je dizajn još uvek pionirski posao koji se shvata kao stvar ukusa, a ne poboljšanja prodaje. S obzirom na to da je dizajn kakav danas poznajemo u svetu proizvod kapitalizma, on se neće kod nas primiti dok industrija stvarno ne zaživi i dok se tržište ne razvije.

Ogromnu pažnju privukli ste fejsbuk-postom nakon sticanja diplome posle 30 godina - šta je u celoj toj priči za vas, na kraju, najbitnije?

Pre svega taj ceo zahvat je bio moja lična duhovna katarza, kroz koju sam shvatio da deljenjem svog primera na društvenim mrežama mogu da motivišem ljude sličnim problemom nedovršenih poslova i nedosanjanih snova, kojih ima u čitavom regionu na desetine hiljada. Od njihovih reakcija, komentara i pisama vezanih za taj moj fejsbuk-post mogao bih da napišem posebnu, veoma emotivnu, srceparajuću knjigu.
 
Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs