Silvija Avalone: Svi smo mi priče svetlosti i senki

O novim počecima, osudama, iskupljenjima i traganju za odgovorom na pitanje zašto je najteže oprostiti samom sebi, razgovaramo sa Silvijom Avalone, autorkom romana „Crno srce“.

Nagrađivana italijanska spisateljica Silvija Avalone u romanu „Crno srce“, koji čitamo u izdanju Lagune, preispituje goruće teme savremenog društva na koje ne smemo biti imuni. Maloletnički zločini, kazna, rehabilitacija, surovi porodični gubici koji ostavljaju traumatične ožiljke, solidarnost… Autorka je istražila najmračnije i najdublje pukotine duše kako bi ih ispunila saosećanjem, životom i svetlošću.

U romanu „Crno srce“ glavni junaci Emilija i Bruno odlaze u zabačeno planininsko selo Sasaju u nadi da će moći da se sakriju od prošlosti koja ih progoni. Oni u sebi nose pakao. Koliko je teško nositi žig, biti obeležen zauvek? Kako oni podnose tu obeleženost?

Živimo u dobu koje je opsednuto definicijama, željom da pojednostavimo svakog čoveka svodeći ga na jednu reč: „uspešan“, „neuspešan“, „kriv“, „žrtva“. Isto tako, zbog brzine velikih medija i društvenih mreža, često smo vezani za jedan trenutak svog života: grešku, pobedu, traumu, kao da bi to jedno poglavlje našeg postojanja moglo da nas iscrpi. Književnost me je naučila da niko od nas nije samo jedna osoba u samo jednom trenutku. Svi mi smo priče, složene, višestruke, pune svetlosti i senki i, baš kao što će Emilija i Bruno dokazati sebi, imamo ogromnu moć da se menjamo, da se ponovo uzdignemo, da se ponovo rađamo, pod uslovom da sretnemo nekoga ko će verovati u nas i pružiti nam ruku.

Samo značenje imena i prezimena glavne junakinje Emilije Inočenti kao da svedoči o njenom unutrašnjem sukobu, njenoj dvojnoj prirodi. Protiv čega se ona bori?

Emilija je devojka koja je počinila nepopravljivo zlo. Svoje adolescentske godine provela je u zatvoru. Ali njena sudbina ne može se sažeti u ove dve rečenice. U međuvremenu je odrasla, godine su prošle, a vreme u nama umnožava ličnosti, zajedno sa mogućnostima. Kada je upoznamo na početku romana, Emilija je stidljiva i nespretna žena koja se čudno ponaša. Njeno držanje je istovremeno dirljivo i uznemirujuće. Ona je ćerka. Postaće restaurator. Ona je bivša osuđenica koja je u zatvoru stekla fakultetsku diplomu. Ona je prijateljica. Uskoro će ući u ljubavnu vezu. A tek na kraju, kada saznamo za kakvo je nepopravljivo zlo kriva i zbog kojeg je odležala petnaest godina u zatvoru, nadam se da će čitaoci poput mene ili Bruna, ipak, uprkos tom užasnom činu, moći da shvate i svu lepotu onih drugih duša u Emiliji.

Roman se takođe bavi temom osude i iskupljenja. Mislite li da društvo često prebrzo osuđuje one koji su skrenuli sa pravog puta? Imamo li zaista pravo da sudimo onima kojima je već suđeno?

Odlazeći na najsumornija mesta, na periferiju, u zatvore, često uviđamo da je stvarnost hiljadu puta složenija od raznih slogana koje čujemo i od brzih video-zapisa koje gledamo. Kada slušate priče i gledate ljudima u oči, morate da nađete hrabrost u toj složenosti: da sve držite na istom mestu, i potencijalnu dobrotu i zlo iz prošlosti. Često se mnogo plašimo, pa želimo da zlo bude negde drugde, daleko od nas. Ali istina je to da je zlo mogućnost koja leži u svima nama i, štaviše, mogućnost koja se vrlo lako može ostvariti.

„Postoje rupe koje ne možeš da popuniš. Koje će zauvek ostati, crne i duboke. Ali ako budeš želela, izgradićeš život oko njih. Kao što oko kratera izraste trava.“ Kako je moguće živeti bez obzira na brojne teškoće? Kako ponovo povezati prekinute niti?

Svi smo izgubili voljenu osobu i svakodnevno se nosimo sa prazninom koju nam je ta osoba ostavila za sobom. Svi smo iskusili bolest, razočaranje ili neuspeh: u duši nosimo znakove bola koji smo doživeli i preživeli. Ali bila bi prava šteta da poslednju reč prepustimo zlu. Ovde smo, živi smo, na ovom svetu. Svetu punom nepravde i užasa, ali i divnih stvari i čuda. Dužni smo da poštujemo ovaj život, da stvaramo što više lepote i dobrote. Treba da gledamo zlu pravo u oči, a ne da bežimo – jedino tako ćemo postati svesni trauma i krivice. Jedino tako je moguće ići napred, reagovati, menjati se. Svet i život zaslužuju da postupamo s ljubavlju i altruizmom. Verujem da nas samo ljubav i altruizam mogu istinski usrećiti.

„Mi nismo naše traume. Nismo ishod onoga što smo počinili ili pretrpeli...“ Kako da oprostimo sebi, čak i kada nam drugi opraštaju?

„Oproštaj“ je velika reč koja se graniči sa religioznom dimenzijom. To je teška reč zato što je teško i oprostiti. Instinktivno je lakše tražiti osvetu i biti ogorčen, ali tako nećemo pobeći od logike zla: odgovor na zlo je još veće zlo, u krugu koji nas tera da mislimo samo na pakao. Umesto toga, praštanje ili, možda bolje reći prihvatanje, zahteva da se sklonimo u stranu, da odbacimo osvetničku logiku koja nas baca u okove i da prigrlimo slobodu, stavimo tačku i okrenemo novi list, mada to ne znači zaboraviti prethodno poglavlje, već pisati novo, konstruktivno i svetlo. Potrebni su vreme, rad i svest: oproštaj i prihvatanje podrazumevaju dugotrajne procese i pomoć drugih. Naravno, mnogo je teže neku veliku grešku ili manu oprostiti sebi nego ostalima. I, naravno, ostaje ožiljak. Ali nas ne čine samo naši ožiljci.

Porodica je, kao što ste tako sugestivno opisali, čelični lanac koji nas drži i ne dozvoljava nam da se izgubimo. Odnos između oca i ćerke u „Crnom srcu“ je duboko emotivan. Rikardo, Emilijin otac, izgleda kao lanac koji sprečava da njegova ćerka padne u provaliju. Koliko je otac važan u životu svakog deteta?

Rikardo, sa svojom nepokolebljivom ljubavlju u mudrošću, predstavlja motiv zbog kojeg Emilija ne umire. Umiranje u nekom obliku bilo bi joj mnogo lakše. Međutim, mnogi su je odvratili od smrti i ubedili da nađe hrabrosti za život: da uči, diplomira i radi. Ovde mislim na nastavnike u zatvoru, na socijalnu radnicu Ritu, upravnicu zatvora i prijateljice. Svi su podsticali Emiliju da veruje u budućnost, da reaguje uprkos tome što je prošlost teška kao gromada. Ali očinska ljubav ju je neraskidivo vezala za život. Rikardo nikada nije opravdavao niti umanjivao ogromnu krivicu svoje ćerke, ali je ostao uz nju i uvek ju je voleo. A prva ljubav, ljubav roditelja koji su nam podarili život, najsnažniji je koren od svih i zahvaljujući tom korenu ostajemo na nogama.



Da li roditeljsku ljubav uzimamo zdravo za gotovo? Cenimo li dovoljno njihovo žrtvovanje?

Postati roditelj podrazumeva bezuslovnu i doživotnu ljubav prema detetu: volećemo ga, hraniti, školovati i vaspitavati da bi jednoga dana moglo da ode u svet svojim putem. To je izuzetno težak zadatak koji iziskuje ogromnu odgovornost, ali mislim da ne pruža ništa zauzvrat. Kada Emilija izražava zahvalnost Rikardu, on joj odgovara: „Roditeljima ne zahvaljujemo“. Tu rečenicu sam napisala ne kao ćerka, već kao majka: ne želim da mi ćerke zahvaljuju na poklonjenoj ljubavi i posvećenosti. Želela sam ih i donela na svet: ja treba da budem zahvalna za njihov život i njihovu sreću.

Pokazujete duboko poznavanje zatvora za maloletnice. Uradlli ste nešto veoma plemenito: upoznali ste te mlade osobe i organizovali čitalačku radionicu i kurs pisanja. Koliko Vas je promenilo tamošnje iskustvo? Šta ste naučili od tih mladih ljudi?
Uveravam vas da sam iz iskustva u maloletničkom kaznenom zavodu u Bolonji naučila mnogo više od onoga što sam pružila svojim rečima i knjigama. Naime, ono što sam dobila je poklon čiste ljudskosti koja prevazilazi knjigu. Naravno, bez neposrednog poznavanja pravog zatvora ne bih mogla da izmislim junakinju „Crnog srca“. Upoznala sam mladiće koji su u prošlosti bili marginalizovani i napušteni, ali i dalje žele da uče, slušaju i razumeju. Ponekad je potrebno vrlo malo: odrasla osoba koja te gleda, koja te ceni i daje ti samopouzdanje; pesma koju svi zajedno čitamo naglas; iznad svega, neophodno je ići u školu, otvoriti budućnost punu nade, iskupiti se za prošlost, ponovo napisati sudbinu i preinačiti je u konstruktivne i srećne izbore. Međutim, neophodna je zajednica koja podržava i nikoga ne ostavlja samog. Svojim očima sam videla šta mladom osuđeniku znači mogućnost susreta sa nastavnicima, socijalnim radnicima i psiholozima koji ga motivišu i nude mu konkretne načine iskupljenja: obrazovanje, kulturu i plan rada u koje veruje. Ljudski odnosi donose spas. Sami ne možemo ništa. Ali takođe je važno upotrebiti prave reči da bismo mogli da mislimo i sanjamo.

Koji su Vaši omiljeni savremeni italijanski pisci? Šta najviše cenite kod njih?

Nikolo Amaniti je za mene čarobnjak pripovedanja koji nas drži prikovane za stranicu knjige, dok istovremeno duboko zadire u likove, mesta i epohu. Amaniti je apsolutno nenadmašan i u opisima provincije, prostora koji mi je posebno drag zato što i sama potičem iz provincije i u njoj gradim svoje romane. On podjednako dobro opisuje adolescenciju: period o kojem najviše volim da pišem i koji me putpuno fascinira. Na mene su najviše uticali njegovi romani „Dolazim po tebe i vodim te sa sobom“, „Ne bojim se“ i „Ja i ti“. Divim se i brojnim spisateljicama, kao što su Dača Maraini, Elena Ferante i Marianđela Gualtijeri.
 
Autor: Siniša Bošković
Prevod: Olivera Nićiforović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54