„Sestre po metli“ – Pozorišna bajka

„Teri je uzeo Smrt za ruku...“ i otišao, osvanulo je 12. marta 2015. godine na zvaničnom Pračetovom profilu koji je umro relativno rano, u svojoj 66. godini od Alchajmera.

Namera kultnog pisca satirične fantastike bila je da osmišljavanjem likova punih5 mana i nedoslednosti, antijunaka i  antiheroina, stvori parodiju na žanr klasične fantastike, da je ismeje pred svojim čitaocima, izloži kritici i osavremeni pronalascima novoga veka – podmornicama, filmom, rokenrolom, telegrafom, pa i istraživačkim novinarstvom.

Karijeru je započeo u lokalnim novinama. U prvom radnom danu, već nakon tri sata dežurstva, dobio je zadatak da izveštava o pojavi leša.

Iza sebe je ostavio više od 70 knjiga, od čega najveći deo zauzimaju romani o Disksvetu, kosmosu zamišljenom kao ravna ploča, nošena od strane četiri slona, koja se pak nalaze na leđima džinovke kornjače po imenu Veliki A’Tuin. Geografija Disksveta preslikava naš – Ank-Morpork, najzagađeniji, najveći megalopolis podseća na Njujork ili London, Lamedos, domovina druida, zapravo je zelena Irska, naseljena mitskim bićima poput vampira, vukodlaka, patuljaka i trolova, Klač je Orijent, pustinja u kojoj žive peškiroglavi odnosno beduini, dok se o kontinentu XXX još uvek ne zna ništa. Avanture o Disksvetu prodate su u preko 75 miliona primeraka i prevedene na preko 37 jezika.
Budući jedinac, većina njegovih junaka nemaju braću ili sestre.

„Sestre po metli“ su šekspirovski roman-bajka koji najviše podseća na „Magbeta“.  Na „Hamleta“ liči zbog pojave kraljevog duha i zbog duple ekspozicije, predstave u predstavi. Baka Vedervaks je najiskusnija i najmrzovoljnija, i najviše se približila arhetipu veštice, dok je Nana Og dobrodušna i podseća na arhetip Velike Majke. Najmlađa je moderna, opsednuta okultnim.  Osim tri simpatične veštice različitih generacija koje osnivaju svoju lokalnu podružnicu i po svemu sudeći, a u skladu sa pračetovskim obrtima više liče na suđaje, koje određuju ljudsku sudbinu prilikom rođenja, a posle toga rade veoma malo, u funkciji razvoja fabule.

Vojvoda ubija kralja i uzurpira presto. Smrt ne uzima mrtvaca, već ga zadržava na ovom svetu, određujući mu da bude duh zarobljen u zamku, kao u mnogim Šekspirovim komadima. On se ipak izbavlja iz ropstva uz pomoć jednookog ljubimca Nane Og.

Iz opšteg meteža nakon ubistva kralja spašen je kraljev sin i odnet vešticama. One ga daju putujućoj pozorišnoj družini na staranje, a među pozorišnim rekvizitima polažu pravu krunu. Petnaest godina kasnije, kraljev sin, nazvan Tomdžon, jako je harizmatičan. Vojvoda angažuje pozorišnu trupu da napravi komad protiv veštica, kojima je kralj uzurpator opsednut, ali ništa ne ispadne kako je zamišljeno.

Posle urnebesne i maestralne predstave koja je razotkrila istinu, u kojoj kraljevog sina glumi autentični kraljev sin, nastupa kulminacija. Iako vojvoda umire, niko nije ubijen, što je normalno za pozorište. Međutim, Tomdžon ne želi da bude kralj, nego glumac. Na upražnjeni presto seda do tada zanemaren vanbračni kraljev sin.

Da li je sve tako idilično kako u epilogu izgleda? Jer, veštice kriju još jednu tajnu, koju ćete kao čitaoci saznati na samom kraju, ali koja neće promeniti točak istorije. Pračetovski zaplet sastoji se u seriji obrta. Ništa nije kao što se čini. Duh koji ne može da izađe iz zamka, ipak izlazi iz njega, a kraljev sin ne želi krunu. Srećan kraj ove bajke ipak nije eksplicitan, samo se nazire.


Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres