Ruganje sa istorijom: Ko je zaista bio knez i kralj Milan Obrenović – potonji Grof od Takova?

Da li ste se nekada zapitali šta znate o kralju Milanu Obrenoviću?

Svakako znate da je bio četvrti vladar Srbije iz dinastije Obrenovića, možda i da je bio unuk Jevrema, rođenog brata kneza Miloša, rodonačelnika dinastije, i da je bio oženjen Natalijom Keško sa kojom je imao sina, prestolonaslednika Aleksandra, zverski ubijenog zajedno sa kraljicom Dragom u Majskom prevratu 1903. Znate verovatno i da je vodio dva rata protiv Turaka i izvojevao nezavisnost, ozvaničenu 1878. na Berlinskom kongresu, i da mu je četiri godine kasnije priznata i titula kralja, kada je Srbija proglašena za kraljevinu. 

Ako znate za ove podatke, to je dovoljno za prelaznu ocenu kod svakog profesora istorije, ali ako vas zanimaju zabavni, duhoviti, pa i tužni detalji iz života srpskog kneza i kasnije kralja, a na kraju Grofa od Takova, kako se predstavljao u inostranstvu posle abdikacije, onda nikako ne treba da zaobiđete roman Dejana Mihailovića „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“.

U razgovoru za „Nedeljnik“ autor ove nesvakidašnje knjige objašnjava zašto baš roman o kralju Milanu: „Svojevremeno mi je jedan istoričar u šali rekao da je Srbija proglašena za kraljevinu da bi izbegla bankrot. Zemlja se, naime, našla pred finansijskim krahom posle jedne korupcionaške afere, pa je knez Milan potegao Tajnu konvenciju sa Austrougarskom, kojom nam je car Franja Josif garantovao priznavanje kraljevine.“

Ovaj romansirani portret jednog znamenitog i kontroverznog vladara razvejava predrasude o njegovoj ličnosti i epohi nudeći čitaocu splet zabavnih, necenzurisanih, često i dramatičnih epizoda iz jednog burnog života, od dolaska na presto posle ubistva kneza Mihaila 1868. do smrti u Beču 1901. godine. 

Upoznajući se sa ljudskim likom kralja Milana čitalac istovremeno otkriva da su njegove zasluge za Srbiju bile veće od njegovih mana i promašaja, da je bio prvi moderni srpski državnik koji se izborio za slobodu od turskog vazalstva i uveo svoju zemlju među uređene evropske države. „Naše predstave o knezu i kralju Milanu“, kaže Mihailović, „s vremenom su prerasle u stereotipe i predrasude, koje su pothranjivali najpre Karađorđevići, a zatim i publicisti i hroničari u njihovoj službi, a koje su se održale i u vreme republike i koje do danas preovlađuju.“ 

Roman obiluje živopisnim prizorima koji čine najveći deo knjige, protkane istorijskim uvidima o položaju Srbije u Evropi onoga vremena, kada je mala balkanska kneževina pokušavala da izgradi svoj prvi „gvozdeni put“ (železnicu). 

„Od zaljubljivog dečaka lišenog roditeljske ljubavi i pažnje, koga su ađutanti i obešenjaci sa dvora učili pušenju i ljubavnim veštinama, do pronicljivog državnika, bonvivana i prefinjenog kolekcionara dela francuskih impresionista iznikao je složeni lik čoveka koji je išao ispred svog vremena i postavio temelje moderne Srbije a završio kao izgnanik, dok je njegova dinastija, kao i obrenovićevska državotvorna orijentacija, dve godine posle njegove smrti u krvi zatrta. Milanova sudbina je stvorila poriv da oživljavanjem prošlosti objasnim sebi i našu sadašnjost, naš pogubni mentalitet i sklonost ka zaboravljanju“, zaključuje autor.

Jedno poglavlje u romanu nosi naslov „Ruganje sa istorijom“. Tonom pripovedanja, stilom i postupkom autor kao da se i sam rugao sa istorijom koja se tako surovo poigrala poslednjim izdancima dinastije Obrenovića.

Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik