Roman „Ringišpil“ najčitanija knjiga u bibliotekama Srbije u 2011. godini

Na sajtu Narodne biblioteke Srbije objavljen je spisak 25 najčitanijih knjiga u bibliotekama Srbije za prošlu godinu. Ubedljivo, na prvom mestu, najčitanija knjiga je roman  „Ringišpil” Jelene Bačić Alimpić. Tim povodom razgovarali smo sa autorkom najčitanije knjige.

Vaš književni prvenac, roman  „Ringišpil“ je na ubedljivom prvom mestu. Posle dodele  „Zlatnog Hit librisa“ krajem prošle godine, šta za Vas znači podatak da je Vaša knjiga najčitanija u bibliotekama?
-Mnogo mi znači, jer dolazi od onih koji su svakom piscu najvažniji - a to su čitaoci. Ne bih ni saznala da je moj roman najčitaniji u bibliotekama Srbije da me nije pozvala Ljiljana Habjanović-Đurović da mi čestita. Bila sam zatečena, ne toliko vešću, koliko činjenicom da me niko nije o tome obavestio. Ali, onda sam od nje saznala da se čitaoci ne pitaju mnogo, već od 25 najčitanijih knjiga, književni žiri odabere onu za koju misli da je najbolja. Što se mene tiče, nema veće nagrade od poverenja čitalaca. Ne pripadam književnim klanovima, nisam deo njihovih života i nikada to neću biti. Volela bih da me i ubuduće čitaoci nagrađuju, a ne kritičari.

Posle uspeha romana  „Ringišpil“ , kakva su Vaša očekivanja vezana za drugu knjigu koja izlazi u maju mesecu?
- Ono što sam želela da mi se desi sa prvom knjigom, i što mi je bilo najvažnije, je da čitaoci prepoznaju moju emociju. Ništa više od toga ne želim ni kada je druga knjiga u pitanju.  „Pismo gospođe Vilme“ izlazi trećeg maja, i nadam se da ću drugom knjigom opravdati poverenje koje su mi čitaoci ukazali. Mislim da je vrlo važno da pisac veruje u ideju o kojoj piše. Kao i u prethodnom romanu, tako i u  „Pismu gospođe Vilme“ kroz priče svojih junaka, ja iznosim svoja razmišljanja i najdublje emocije. Nije me sramota da se ogolim pred čitaocima jer smatram da zaslužuju istinu.

Da li Vam je novinarski posao na televiziji pomogao ili odmogao kada je u pitanju pisanje romana?
- I jedno i drugo. Vrlo je teško izvagati koliko mi je dobrog ili lošeg doneo. Predrasude su bile itekako prisutne, verujem da ih ima i danas, ali sam davno odustala od borbe sa njima. Cenim svačiji sud i uvažavam kritike pod jednim uslovom: da oni koji kritikuju pročitaju moju knjigu! Suditi o nekome ili o nečijem delu, a da tu osobu ili njeno delo niste upoznali je zaista smešno. Ali, to govori o ljudima koji to čine, a ne o meni.

„Ringišpil“ je preveden na makedonski i turski jezik. U komentarima čitalaca često se može pročitati kako bi želeli da se vaš roman ekranizuje. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?
- Naravno da bih volela. Ipak, mislim da nijedna ekranizacija, bila ona filmska ili televizijska ne može zameniti čitalački doživljaj. Kada se neko delo ekranizuje, čini mi se kao da se ukrade mašta čitaocu, ali svakako je potvrda da to delo vredi. S obzirom na to da u martu „Ringišpil" izlazi na turskom jeziku, ko zna, možda ga turci ekranizuju pre svih, jer je kod njih produkcija TV serija u neverovatnoj ekspanziji.

Da li možete da nam otkrijete nešto više iz „Pisma gospođe Vilme“?
- „Pismo gospođe Vilme“ je priča o građanskoj porodici iz prošlog veka koja je bila veoma čudna. Vilma Jakob Vajs, glavni ženski lik u romanu je žena koja je bila znatno ispred svog vremena. Neki bi je možda nazvali bludnicom i razvratnicom, ali ona je samo bila hrabra žena koja se nije ustezala da prkosi moralnim normama i koja je bila sposobna da živi samo život ispunjen ljubavlju. Tajnu porodice Vajs otkriva njen potomak koji je rođen u Americi, profesor Artur Vajs. Otkrića do kojih on dolazi boraveći u Srbiji u potpunosti će promeniti njegov vrlo komplikovan i složen odnos sa ocem, Vilminim sinom, kao i njegov život. Mislim da je ovo što sam ispričala dovoljno da zagolica maštu čitalaca, a uskoro će biti u prilici i da pročitaju neke delove romana.