Robert Muzil i „Čovek bez osobina“: carski Beč kao slika današnjice

Robert Muzil je napisao roman „Čovek bez osobina“ tridesetih godina dvadesetog veka, ali njegova modernistička elegija Beču iz doba bel epok, nudi bolno poznatu sliku raspada i nelagode. Možda će istorija da dokaže suprotno, ali sa našim beskonačnim ratovima, ekonomskom stagnacijom i urušavajućom infrastrukturom, teško je oteti se utisku da su zapadne svetske sile, stupile u doba opadanja, doba ne tako drugačije od onog kada se Austrougarsko carstvo urušilo ili, još bolje, strmoglavilo u razaranja Prvog svetskog rata, doba u kome smo, kako Muzil primećuje – „osvojili realnost i izgubili snove.“
 
Muzilov roman je razgranato, arhitektonsko delo u kojem vodi čitaoca kroz beskrajne lavirinte ispunjene predivnim, često zapanjujućim odajama i hodnicima, ali koje nas ostavlja u nedoumici da li on sledi nekakav genijalni plan ili je stalno nadograđivanje posledica opsesije ludog umetnika. Labava radnja prikazuje kvazivladin odbor pod vođstvom ambiciozne aristokratske idealistkinje (žene osrednjeg diplomate) za organizovanje proslave sedamdesetpetogodišnjice dolaska na presto cara Franca Jozefa; odbor prati veliki publicitet i afera, koja na kraju postaje i politička, jer različite frakcije pokušavaju da promovišu svoju viziju ideje ujedinjenja – iskrenog ili neiskrenog – zarad slavljenja Austrije (Godina Austrije, Godina mira, Godina Ničea) i kasnije, da bi se ideja realizovala, dolazi do predloga koji idu od organizovanja parada do apsurdnih javnih kuhinja.
 
Poglavlja nude gledišta velikog broja likova, koji su svi povezani sa glavnim junakom (Urlihom, dotičnim „čovekom bez osobina“, kako ga i Muzil i narator i Urlihovi prijatelji nazivaju). Ulrih, intelektualno nadareni matematičar, u trenutku kada se srećemo sa njim, razmišlja o svojoj mladosti i potpuno je nemotivisan i bez cilja u životu. Kao što Muzil primećuje, u jednom od beskrajnih citata koji se na prvi pogled tiču likova ali zapravo žacnu čitaoca (ili barem ovog čitaoca): „svakom pozivu, ako ga čovek ne vrši novca radi nego iz ljubavi, dođe jedan trenutak kad se učini da godine rastući ne vode nikuda“.
 
Na podsticaj svoga oca, Ulrih prihvata posao sekretara kod uticajnog grofa, koji ga zatim zaduži da radi u odboru, na čijem čelu je žena diplomate, koja je uz to i Ulrihova daleka rođaka. Od početka on sumnja u sposobnost odbora da bilo šta ostvari, i tako daje povoda svojoj visokoumnoj rođaki za rasprave na teme u vezi sa životom u savremenom dobu, teme koje idu od toga da li su velike ideje i dalje moguće (i sa tim povezana pitanja lepote i genija), preko slave i uspeha, do toga kako neko da se snađe u emotivnim vodama ljubavi, seksa i vernosti, što su sve pitanja koja se javljaju ispod površine na kojoj su banalne mahinacije odbora.
 
Sporedni zapleti, koji uključuju ludog ali ponekad (zastrašujuće) pronicljivog ubicu koji možda jeste a možda i nije osuđen na smrt, ili grofičinu služavku i njenu vezu sa crnim slugom Prusa koji takođe radi u odboru, omogućavaju Muzilu da se bavi pitanjem klase, potčinjenosti i odgovornosti, ili kako u sadašnjim vremenima, zahvaljujući povećanoj podeli rada, možemo narediti ili platiti drugima da urade stvari koje bi nam bile mrske da sami uradimo, ideja koja ima užasavajuće implikacije ako razmotrimo ono što će doneti Drugi svetski rat. (Muzil je umro 1942. godine, pošto su nacisti zabranili njegove knjige a on pobegao u Švajcarsku sa svojom suprugom Jevrejkom.)
 
Roman sadrži nezavisan, logičan i često satiričan kvalitet zbog kojeg ostavlja utisak da pripada filozofskoj raspravi isto toliko koliko i drami (to mislim u pozitivnom smislu); mala je verovatnoća da će vas „oduvati“ zaplet a veća da ćete naći trenutke čistog prosvetljenja u diskusijama Muzilovih likova i njihovog društva. Njegove primedbe često deluju proročki, bilo da govori o uticaju medija:

„Verovatnoća da se o nečem neobičnom sazna preko novina kudikamo je veća nego da se to doživi; drugim rečima, u apstrakciji se danas dešava ono što je suštinskije, a u stvarnosti ono što je beznačajnije,“ ili degradirajućem psihološkom efektu vladine prismotre: „U stalnom životnom boravku u nekoj dobro uređenoj državi, međutim, apsolutno se nalazi nešto avetinjsko; nije moguće ni izaći na ulicu ni popiti čašu vode ili se popeti u tramvaj, a ne dodirnuti uravnotežene poluge džinovskog aparata zakona i odnosa, ne pokrenuti ih ili puštati da one održavaju čoveka u spokojstvu njegovog života.“ 
 
Što ne znači da Muzil nije zainteresovan za lepotu jezika; jedna od čudesnih odlika „Čoveka bez osobina“ jeste zapanjujuća kombinacija apstraktnih uvida i poetskih metafora, kao onda kada Muzil opisuje novi oblik „mnogoobličnog iracionalnog pokreta koji [je] kao noćna ptica zalutala u dan avetinja kroz naše doba“. Ili kada razmišlja o tome šta je to iz prošlosti što nedostaje sadašnjem dobu: „Nešto nemerljivo. Neki predznak. Neka iluzija. Kao kad magnet pusti gvozdene opiljke, pa se oni opet izmešaju. Kao kad konci ispadnu iz klupčeta. Kao kad se neki potez razlabavi. Kao kad neki orkestar počne pogrešno da svira. Apsolutno se ne bi moglo dokazati postojanje neke pojedinosti koja i ranije ne bi bila moguća, ali svi odnosi su se malčice pomerili... Nema ničega što bismo mogli učiniti odgovornim za to. Ne može se ni reći kako je sve to nastalo. Nije moguće boriti se ni protiv ličnosti ni protiv ideja ili određenih pojava. Ne nedostaju talenti niti dobra volja, čak ne nedostaju ni karakteri. Nedostaje sve isto onako kao što i ništa ne nedostaje; čini se da su se krv ili vazduh promenili, neka tajanstvena bolest je progutala onaj maleni korak ka genijalnosti iz ranijeg doba, ali sve blista od novinā, i na kraju više ne znamo da li je svet zaista postao gori ili smo samo ostareli. Onda je konačno nastalo novo doba..“
 
I mada je knjiga pretežno pesimistična o pravcu u kom društvo ide, ispod površine sadrži optimizam o mogućnostima pojedinca, naime svako od nas može da nađe smisao u neizbežnom haosu naših života da bi stvorio retrospektivnu naraciju, bez obzira na to koliko proizvoljni i besmisleni događaji izgledaju kada nam se dese (ili još češće: kada ih istrpimo). Kao što Muzil tvrdi: „Zakon ovog života, za kojim čeznemo, pod prevelikim bremenom i snevajući o jednostavnosti, nije nijedan drugi do zakon pripovedačkog poretka! Onog jednostavnog poretka koji se sastoji u tome da se može reći: 'Kad se to desilo, dogodilo se ono!'… Blago onome ko može reći 'kad', 'pre' i 'posle'! Moglo mu se dogoditi nešto loše, ili se možda savijao od bolova: čim je kadar da događaje svrsta po redosledu njihovog vremenskog protoka,postaje mu tako dobro kao da mu sunce zagreva trbuh. To je ono što je roman veštački iskoristio: putnik može pod slapovima kiše jahati niz drum, ili pri dvadeset stepeni hladnoće nogama škriputati po snegu, čitalac će se u duši osećati udobno, i to bi bilo teško shvatljivo da ovaj večni umetnički trik epike, kojim već i dadilje smiruju svoje mališane, ovo najprokušanije 'perspektivističko skraćenje razuma', već ne pripada samom životu. Ljudi su većinom u osnovnom odnosu prema samima sebi pripovedači.“
 
Čitati Muzila znači razumeti zašto je Beč poznat kao „Grad snova“: baš kao što postoji nešto nadzemaljsko u ružičastom i narandžastom nebu koje tako često uokviruje njegove barokne spomenike smrti i izgubljenoj moći, u romanu „Čovek bez osobina“ mi nalazimo prošlost koja na prvi pogled može da deluje daleka, ali nam, čitajući dalje, otkriva budućnost kojoj prilazimo istovremeno i sa žudnjom i sa užasom.
 
Autor: Metju Galavej
Izvor: themillions.com