Ričard Flanagan: „Ja, pre svega, pišem iz duše‟

Autor dva izuzetna romana, „Uska staza ka dalekom severu‟ i „Gladna srca‟, govori za britanski „Gardijan‟ o o ljubavi, životu i pisanju. Pogled na književnost iz intimnog ugla.
 
Za roman je najbitnija priča

„Za mene je priča ono što me nosi, dok je radnja romana poput izvora vode koji se raspršuje u nesrećne ljubavi, beskrajne zaplete i preokrete, ponekad me ostavljajući u grozničavom iščekivanju nastavka‟, kaže Flanagan. „Sama priča je ono što je fundamentalno i pomalo čudnovato‟, još dodaje.

„Suština je u priči. I ne mora da teče hronološki.‟ Flanagan smatra da mi ne razumemeo ni sebe same, ni svet oko sebe. „Mi uvek imamo neke pretpostavke o tome kakav će biti kraj romana, ali bitno je na koji smo način došli do tog zaključka.‟

Sve velike ljubavne priče ujedno su i priče o stradanju

„Na kraju, kao jedini odgovor na politiku, moć i užas oko nas ostaje nam ljubav koju osećamo jedni prema drugima. Nije to najpotpuniji odgovor, nije ni osnova za bilo šta, ali je, ipak, sve što imamo. A možda je odgovor u duhu u kome sam stvorio knjigu‟, rekao je autor.

„Ljubavne priče zahtevaju smrt‟, dodao je. „Ljubav nema pravila, ali ljubavne priče ih imaju, i uvek neko mora umreti, jer na taj način instiktivno razumemo psihološku i duhovnu istinu ljubavi, a to je da u jednom trenutku otkrijemo večnost, a samo neki trenutak kasnije sve nestaje; ljubav je uvek nešto prolazno, ali i transcendentno. U pripovedanju to znači da mora biti umiranja jer su sve ljubavne priče, priče o umiranju.‟

Istraživanje je precenjeno

Osim dvojice japanskih čuvara u kampu, Flanagan nikoga više nije intervjuisao za knjigu. Prisećao se kada je učestvovao na nekom literarnom događaju u Los Anđelesu sa „čuvenom, bezimenom‟ američkom autorkom pred oko 2.000 radoznalih ljudi u publici. Publika je pitala autorku kakva je sve istraživanja obavila za svoju knjigu, a Flanagan je rekao da mu je bilo mučno da sluša njeno dugačko izlaganje o raznim istorijskim projektima, bazama podataka, softverima i ostalom.

Kraj njenog izlaganja bio je propraćen aplauzom, i kada su se voditelji okrenuli ka njemu i upitali ga kakva je istraživanja on vršio, rekao je: „Ja sam Australijanac, a mi smo pomalo lenji, tako da mi, jednostavno, sve izmislimo.‟ Niko se od te dve hiljade ljudi nije ni nasmejao. Na kraju je, ipak, dodao: „Zlo se nalazi unutar nas, i možda nam je čak i bliskije od onoga što bismo mi želeli, a to su: dobrota, ljubav itd.‟ Pritom je još napomenuo da posao pisca nije da ide u spoljni svet i istražuje tamo, već da to radi u svom unutrašnjem svetu.

Haos kao središte stvari

Flanagan smatra da u kulturi koja počiva na engleskom govornom području postoji  loša navika da se književnost posmatra kao moralni vodič za pravilno življenje. „Ali književnost ne može to da radi, i ne treba to da radi. Književnost je o životu i ona je deo života, i zato ona ni ne može da pobegne od njega. Jedino što može to je da nas podseti da je haos suština svega, i da u tom haosu nismo sami.‟

Ne treba tražiti moral u književnosti

„Pogrešno je mešati književost sa moralom. On postoji izvan nje. Čini mi se da pošto živimo u okvirima hrišćanske tradicije, uvek postoji težnja i želja da roman mora da se prilagodi hrišćanskoj ideji, a to se najjasnije vidi u Americi gde vam se ne prašta ako nemate čin iskupljenja u romanu. Međutim, književnost je nešto drugo. Književnost je život, a ne religija.‟

Roman bez strukture je meduza koja bi da bude ajkula

Flanagan svoj proces pisanja opisuje kao „trodimenzionalni objekat‟. „Prvo slušam. Zatim pokušavam da to što čujem i vidim pretočim u priču i likove, u reči. Ali nije najbitnije kako ja to razumem.‟ Pošto priznaje da njegovo objašnjenje deluje pomalo „apsurdno apstraktno‟, Flanagan još kaže: „Ja, pre svega, pišem iz duše, ali ipak svom pisanju pokušavam da dam oblik, jer roman koji nema strukturu nalik je meduzi koja se pretvara da je ajkula. Roman bez strukture je jedno ništa.‟

Kada shvatite da znate baš sve o liku koji ste stvorili, to znači da ste stvorili karikaturu

„Ljudi jedva da poznaju sebe – zašto rade to što rade ili šta im je u životu važno – i zato smatram da je pogrešno da u romanu sve bude konzistentno i koherentno jer tako nije ni u pravom životu. U romanima se sabiraju sve životne činjenice. U nekim američkim romanima možete da primetite kako se javlja ta ideja da sve mora biti objašnjeno, da likovi moraju da budu potpuno jasni i da pisac mora da zna ama baš sve o liku koji je stvorio. Ali onog trena kada shvatite da poptuno poznajete svog junaka, biće vam jasno da ste stvorili jednu karikaturu.‟
 
Izvor: www.theguardian.com