Recept za sreću u danima karantina

Pošto sam u nezgodnom trenutku doputovala iz Londona, dve nedelje sedim izolovana u kući. I padalo mi je na pamet svašta nešto produktivno što bih mogla da uradim dok mi traje samoizolacija i dok ne krene rad od kuće. Naručila sam vakuum kese da napravim više prostora u ormanu, rešila da sredim špajz i terasu, izvukla sobni bicikl spremna da krenem da vežbam. Obećala sam sebi da ću ovo vreme iskoristiti da konačno precrtam sa spiska sve što odlažem nedeljama. Dobro, mesecima. Okej, godinama. Naravno, ništa od gorenavedenog i dalje nije završeno, ali je pročitano mnogo zabavnih knjiga. U ovakvim situacijama moj um traži beg od stvarnosti, lako štivo, tu nema greške.



Moj posao podrazumeva čitanje neobjavljenih rukopisa na engleskom jeziku, a to ne ostavlja baš mnogo vremena za knjige koje nam stižu u knjižare, sveže prevedene. Kupujem ih kao sumanuta, ređam na gomilu i svakoj kažem: „Doći ćeš i ti na red, obećavam.“ Te knjige ni sada nisu došle na red jer sam po ko zna koji put uzela da čitam Kinselinu kupoholičarku.

To je serijal koji mi uvek izmami osmeh. Nekako mi je zabavnije da pratim nevolje i probleme Beki Blumvud, nego da mislim na svoje. Odmaram mozak dok autorkin britanski humor osvaja stranice. Nakon prvih desetak stranica, shvatam da mi je neudobno. Mora da je do jastuka. Okrenuću ga na hladniju stranu. E, tako je bolje. Dvadesetak stranica kasnije shvatam da i dalje nešto ne štima. Premeštam se sa kreveta na fotelju i nastavljam sa čitanjem. Naravno, ukočila sam se momentalno jer sam imala blistavu ideju da sedim u turskom sedu. Noge su me trncima opomenule da je bolje da se premestim ponovo na krevet. Spustila sam knjigu i otišla do kuhinje da nešto pojedem, kad sam već ustala.

Pri povratku u sobu, pogled mi je pao na original Orvelove „1984“ koju sam donela iz Londona. Pomislih da bi mi možda više prijalo da se družim sa Vinstonom Smitom. Pa da počnemo. „Bio  je  vedar  i  hladan  aprilski  dan.  Na  časovnicima  je  izbijalo  trinaest.“ Ma ne, ne treba mi priča o totalitarnom društvu koje nadzire građane 24 sata, trenutno se osećam kao da slično i sama proživljavam. Treba mi eskapizam, treba mi razonoda, rasterećenje, humor, treba mi Kinsela.

A možda bih mogla da ponovo pročitam Faulsovog „Sakupljača“? Nekada davno sam pozajmila nekome ovu knjigu i nikad je nisam dobila nazad. Usred mog kontempliranja o prijateljima koji ne vraćaju pozajmljene stvari, ruka je sama krenula ka Faulsu. Pročitala sam ga od korice do korice, i legla da spavam sa upaljenim svetlom.

Sutradan sam nastavila da čitam kupoholičarku dok nisam završila ceo serijal. Ipak je ona moj recept za sreću u danima karantina, iako sam na kratko posumnjala u nju.
 
Dunja Lozuk, Rights Manager, 27.03.2020.