Prikazi romana Sare Pener: Od života do smrti i natrag

Ako neko ima sposobnost da ukine, u jednom posebnom razdoblju zapadne civilizacije naročito bledu granicu između postojanja i ništavila, to su pisci. Za istorijsku fikciju je u tom smislu i tematskom krugu taman posle viktorijanske najpopularnija, ali bez sumnje i najzahvalnija džordžijanska era. Druga proverena formula kojom se, ne bi li ispunila tražene kriterijume, služi Sara Pener paralelno je razvijanje dva vremenska plana (prošlost i današnje doba), uz ukrštanje tri pripovedne perspektive.



I pored toga, siže njenog debitantskog romana „Mala prodavnica otrova“ u osnovi je jednostavan. Krajem 18. veka, u Londonu posluje apotekarska radnja koja se prema potrebi pretvara u trovačnicu. Njena vlasnica Nela nasledila je porodični zanat i veštinu, ali prvobitnu misiju pokojne majke krši nakon velikog i bolnog razočaranja u čoveka koga je volela. Dotični postaje njena prva žrtva, a zakulisna prostorija Neline apoteke pretvara se u javnu tajnu, mesto spravljanja sredstava osvete nad ostalim prestoničkim grešnicima. Jedino pravilo kog se od početka pridržava, očajnički pokušavajući da ublaži grižu savesti, jeste apsolutna zabrana činjenja nažao ženama. Sluškinje ili gazdarice, one su joj već dve decenije poverljive i odane mušterije. Takva prećutna saradnja traje sve dok se na njenom pragu ne pojavi Elajza Fening, čijih dvanaest godina daleko prevazilaze promućurnost i neobično interesovanje za umeće lečenja, koliko i nanošenje štete tamo gde treba. Neobičan, munjevit sled događaja dovodi u opasnost mrežu kontakata, samim tim i dalje akcije najvećeg serijskog ubice 1790-ih, kako slučaj dvesta godina kasnije tumači američka turistkinja, nesuđena istoričarka Kerolajn.

Druga linija radnje odnosi se na slučajno otkriće do koga Kerolajn dolazi na početku neslavnog boravka u glavnom gradu Engleske. Umesto planiranog putovanja u čast proslave desetogodišnjice braka, usled otkrića o postojanju ljubavnice, ona beži kako bi se distancirala i preispitala svoj dotadašnji život. Uz pomoć slučajno pronađenog artefakta, nastojanja da dešifruje tragove i poznanstva sa bibliotekarkom-arhivistkinjom Gejnor (nije Glorija), junakinja se postepeno vraća samoj sebi. Rešavanje istorijski provokativnog, a dugim vremenskim razmakom zapostavljenog niza (da li baš?) zločina, postaje joj izvor odgovora na lične nedoumice i promenu odnosa prema prioritetima. Jer, ženski položaj i pitanja nisu se baš toliko suštinski promenili u inače dugom vremenskom ili prostornom razmaku. Elajza, Nela i Kerolajn, kao međusobni odrazi u ogledalu, dele strepnje, osujećene planove, ugašene snove i nedoumice (u vezi sa majčinstvom, ambicijama, radu na sebi naspram uklapanja u zahteve sveta), ali i potrebu za solidarnošću, dobročinstvom, pravdom, oproštajem.

Deo priče koji se odnosi na istoriju izveden je nešto bolje, dinamičniji je i uverljiviji. Savremeni više poseže za klišeima prema receptu „limunadičastih“ Hallmark/DIVA filmova, mada su naglašene paralele i princip cikličnosti uglavnom dobro uspostavljeni. Samim tim, navedena disonantnost bi mogla predstavljati i simptom banalizacije (svesne, što je možda najveći poraz) kao obeležja veka u kome živimo. Likovi su takođe znatno upečatljiviji u prvom pripovednom toku, ne samo zato što se obraćaju direktno, iz prvog lica: iskusna, od dugogodišnjeg unutrašnjeg mraka umorna Nela i njena učenica Elajza, čija razumljiva naivnost stoji u zanimljivom sudaru sa nagoveštajem odrasle razboritosti, talenta, spremnosti na prevazilaženje staleških ograničenja. Dobro je dočaran i njihov „majstor–šegrt“ odnos, razvijan postepeno i prikazan suptilno, bez prazne sentimentalnosti. U Elajzi Nela prepoznaje nadu i kontinuitet sa vlastitom, prerano izgubljenom, majkom a onda i mogućom ćerkom. Kroz dve perspektive sagledano je londonsko visoko društvo prepuno nijansi u karakterima i, naročito, motivima koji ih podstiču na rizična dela protiv zakona, sve u odbranu povređene, nekad sujete, ali neretko i časti.

I dok prvi književni poduhvat svakako neće završiti u Temzi, već sledeći roman „Londonsko spiritističko društvo“ predstavlja pomak u stilu, vođenju radnje i načinu profilisanja likova, a posebno usložnjenom pristupu misteriji. Proterana (natrag) u Pariz zbog optužbi da je prevarantkinja, Vodlin D’Aler pokreće samostalnu praksu medijuma. Relativno brzo joj se pridružuje Lena Viks, isprva sa namerom da otkrije odgovornog za smrt obožavane sestre Ivi, ranije Vodlinine učenice. Za razliku od slobodoumne pokojnice, Lena je skeptična prema svetu duhova i, uopšte, čitavom pokretu, kao naučnički um i osoba izrazito okrenuta materijalnom. Istina, žalost i želja za osvetom su na spiritizam usmerili i samu Vodlin, učinivši je društvenom otpadnicom, istovremeno cenjenom u profesiji zbog neobičnih i autentičnih metoda. Lena postaje sve više očarana tom, kako je doživljava, izuzetnom ženom – ne samo kao pomoćnica prema mentorki.

Nedugo zatim, obraća im se gospodin Morli iz već čuvenog Londonskog spiritističkog društva, sa molbom da Vodlin inkognito izvede seansu radi raskrinkavanja ubistva Volkmana, predsednika udruženja. Slučajno ili ne, zločin se dogodio iste noći kada i Ivina smrt. Sumnja se da je posledica Volkmanove namere da se razračuna sa članovima koji su kompromitovali pokret, ali, ne samo to: Lena otkriva postojanje čitavog niza zamršenih veza između svih umešanih ličnosti, što komplikuje poduhvat, menja joj viđenje sestre, kao i same prirode spritističkog društva. Oportunisti i iluzionisti koji lukavstvima nastoje da zloupotrebe nečiju tugu – ili istinski posrednici do onostranog, vođeni željom da uklone predrasude, uključujući izvore širenja kleveta unutar samog kluba?

Veštom selidbom iz jednog u sledeći od ukupno tri pripovedna centra, Sara Pener podstiče dinamiku radnje i održava stalnu neizvesnost. Sa svakim otkrivenim detaljem, slika ne da se jasnije ukazuje, već upravo suprotno tome, dobija višedimenzionalnost i mogućnosti različitih tumačenja. Posebno su ubedljiva, u smislu narativnih varki i psihološkog poigravanja, poglavlja gospodina Morlija (jedina koja kreću iz prvog lica). Manipulacije nasuprot zaslepljenosti verom nastalom iz očajničke potrebe za utehom posle gubitka, otvaraju temu složeniju nego što je glavni kriminalistički zaplet.

To znači da je u romanu iskorišćen intrigantan i tokom 19. veka izrazito pomodan društveni fenomen, kako bi se predočilo šire viđenje viktorijanske epohe. Neravnopravan položaj i razlike u ophođenju između polova unutar istih, strogo zatvorenih krugova, ubedljivo se pokazuju upravo na primeru nečega toliko diskutabilnog, ali i privlačnog, kao što je spiritizam. Autorka sjajno razvija misteriju, ističući složenost socijalne pozadine naizgled prilično jasne pojave, za jedne šarlatanstva, a drugima prodora do transcendencije, postizanjem specifičnog duhovnog stanja. Radnja je zgusnuta unutar svega nekoliko dana i pretežno klaustrofobičnih prostora skrivenih soba, omnibusa, tajnih prolaza (s obzirom da je ženama zabranjen pristup klubovima, pa se junakinje obavezno prerušavaju), ali joj rasterećenje i širinu daju kombinovana poglavlja kojima dominira retrospekcija. Time se istovremeno bolje osvetljavaju ličnosti i njihovi razlozi za određene postupke, dok su okolnosti i sama atmosfera seansi takođe živo oslikane.

Pored zanimanja za uvek inspirativnu gotiku, okultno i njihov istorijski kontekst, za oba romana Sare Pener zajednička je tematizacija života nepoznatih, ali nikako običnih žena. Njene junakinje su hrabre, nesvakidašnje otvorene, što ih dovodi u sukob sa razdobljem poznatim po svojoj rigidnosti; takođe su spremne da razumeju, oproste, kada treba podnesu žrtvu za one koje vole. Ne odričući se udela fantastičnog, upravo zato nikada sasvim demistifikovanog, Penerova svoje zaplete ipak duboko ukorenjuje u ljudskom, posve životnom iskustvu i emocionalnom spletu. Nije čudno što u sličnim primerima iz žanra, od „Alijeniste“ do „Fabrike lutaka“, podjednako važan kao i središnja zagonetka postaje sklop ličnosti učesnika u priči, uz načine njihovog korespondiranja. Sara Pener je u tom smislu više nego dobro odgovorila izazovima ove književne tradicije: na kraju krajeva, svi ti otrovi i utvare izvorište imaju – u nama...

Autor: Isidora Đolović