Prikaz zbirke „Potez perom“: Potraga za ključevima blaga Terija Pračeta

Izgubljene priče čuvenog britanskog pisca otkrivene su zahvaljujući grešci dvoje penzionera.

Teri Pračet je toliko popularan pisac, tako da njegov konačni susret sa Smrću o kome nas je obavestio na svom Tviter nalogu nije nimalo umanjio interesovanja za ovog slavnog britanskog autora.

Naprotiv. Sve ono što je ikada napisao postalo je još značajnije jer su svi postali svesni da je to konačan broj smehotresnih reči koje nam je ostavio u amanet.

Osim brojnih reprinta starih knjiga, činilo se da je biografija „Teri Pračet: Život s fusnotama“, koju je napisao njegov dugogodišnji asistent Rob Vilkins, knjiga koja konačno otkriva i poslednje tajne i demistifikuje pisca koji je postao legenda.

Osim što su i dalje postojale zagonetke koje je tek valjalo otkriti. I to, kao što to obično biva, sasvim slučajno. Ovaj put je bio potreban čitav niz slučajnosti.

Sve je počelo kada je Kolin Smajt dobio neobično pismo od jednog od poštovalaca lika i dela preminulog književnika. U pismu je otkrio kako je, kao klinac, obožavao da čita Pračetovu priču Potraga za ključevima koja je, u nastavcima, objavljivana u dnevnim novinama. Priča mu se toliko svidela da je skupljao isečke iz novina u kojima se ona nalazila. Isečke je čuvao, a kada je autor postao popularan, ponosno ih je uramio i okačio na zid svoje sobe, gde i danas vise. Pismom je izrazio želju da sazna nešto više o ovoj priči.

Smajt bi mu rado pomogao da je mogao. Problem je bio u tome što je ovaj Pračetov izdavač, agent i dugogodišnji prijatelj, prvi put čuo za ovu priču. Novinski članci su bili tako isečeni da nisu mogli da se vide datumi i nazivi novina u kome su objavljeni. Jedino što se znalo, kako je u pismu napisao Pračetov obožavalac, jeste da su stari „nekih pedeset godina“.

Da li je moguće da postoji nešto što je Teri Pračet napisao i objavio a da je prošlo, ne samo ispod radara publike, već i bez znanja njegovih prijatelja i saradnika?

Smajt je želeo da reši misteriju nepoznate priče, te je za detektivski posao angažovao prave ljude. Ili, makar, ljude koji su živeli dovoljno blizu sela Boston Spa u kome se nalazi novinska arhiva Britanske biblioteke. Pat i Džen Harkin. Patolog i lekarka u penziji imali su dovoljno vremena da rovare po starim arhivama, a ono što ih je dodatno kvalifikovalo jeste to što su bili čuveni ljubitelji lika i dela Terija Pračeta. Štreberi spremni i voljni da se daju u potragu za Potragom za ključevima.

Procenili su da je priča objavljena između 1972. i 1984. godine, a znali su sa kojim lokalnim medijima je Teri Pračet sarađivao, ili mogao da sarađuje, pa se počeli svoju istragu.

Već na početku su napravili grešku. Obično su greške kobne i dovode do gomile problema i udaljavaju od rešenja, ali ova je bila ključna za pronalaženje mnogo većeg blaga.

Pat i Džen su počeli da pretražuju novinsku arhivu od 1972. godine. Da su počeli da pretražuju od 1984, što je logičnije, traženu priču bi pronašli gotovo odmah, ali bi propustili sve ostalo.

Sve ostalo?

U starim novinama su pronašli priče Stvor iz Blekberija i Vreme u Blekberiju, koje su im privukle pažnju jer je reč „Blekberi“ napisana drugačije nego što se inače pravilno piše u engleskom jeziku. Nije im promaklo da se Pračetove priče za decu odigravaju u Blekberiju. Kao autor ovih priča naveden je izvesni Patrik Kerns. Vratili su se već pregledanom materijalu i shvatili da su pronašli još nekoliko Kerensovih priča.

Fotografisali su priče i poslali ih Kolinu Smajtu koji je potvrdio da je autor priča niko drugi nego ser Teri Pračet. Osim samog stila koji je otkrio identitet pisca, Karns je bilo devojačko prezime Pračetove majke.

Na kraju su Pat i Džen otkrili ono zbog čega su i započeli ovu potragu. Priča Potraga za ključevima bila je objavljena u trideset i šest nastavaka u Vestern dejli presu 1984. godine.

Pat i Džen su u Boston Spa odlazili šesnaest puta i tamo su proveli više od šezdeset sati tragajući za izgubljenom pričom. Da su doneli odluku koja je delovala logičnije i pretragu počeli od kraja, priču bi otkrili gotovo odmah, već tokom prve nedelje potrage, ali onda nikada ne bi pronašli ostale Pračetove priče koje bi, možda zauvek, ostale skrivene i nepoznate.

Ove izgubljene priče pod naslovom „Potez perom“ nedavno je u prevodu Nevene Andrić objavila izdavačka kuća Laguna. Dvadeset priča Terija Pračeta pre nego što je postao Teri Pračet, kako to u svojim uvodnim tekstovima sugerišu i Nil Gejmen i Kolin Smajt.

U pitanju je svojevrsna vremenska kapsula koja nas vraća u period ne samo pre nego što je Pračet postigao svoje pune potencijale već i u doba kada su ovakve priče bile uobičajene. Maštovite, živahne, brze, dinamične, ali i duboko promišljene i inteligentno napisane.

Nikada ne bi trebalo da zaboravimo da su ove književne dragocenosti otkrivene samo zahvaljujući grešci dvoje penzionisanih doktora.

Možda bi zato ovu priču trebalo okončati novogodišnjom čestitkom koju je javnosti uputio Pračetov kolega i prijatelj Nil Gejmen:

„Nadam se da ćete u predstojećoj godini praviti greške.

Zato što dok grešite, vi radite nove stvari, pokušavate da stvarate nove stvari, učite, živite, napredujete, menjate sebe i svet u kome živite. Činite stvari koje niste radili nikada pre i, što je najvažnije, Radite Nešto.

Dakle, to želim svima nama. Pravimo Nove Greške! Pravimo interesantne, veličanstvene, neverovatne i fantastične greške. Pravimo greške tamo gde niko nije grešio ranije. Bez straha, bez prestanka i bez brige da nije dovoljno dobro ili nije savršeno ma šta da je u pitanju: umetnost, ljubav, posao, porodica ili život.

Šta god da strahuješ da uradiš, Uradi To!

Pravite svoje greške, u narednoj godini i večno!“

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs