Prikaz romana „Zabluda Svetog Sebastijana“

Čitanje Vladimira Tabaševića je neobično, gotovo čulno iskustvo. Takav utisak imala sam sa njegovim romanom „Pa kao“ i sad ponovo, sa knjigom „Zabluda Svetog Sebastijana“ u izdanju beogradske Lagune.

Kao i sa prethodnim romanom  tako i sa ovim kad god su me pitali da li mi se dopada, da li je  dobar i da li bih ga preporučila, moj odgovor je iz topa bio „da, ali...“  Ta rezervisanost u pohvali nije posledica nečeg lošeg ili slabog u njegovim knjigama već jednostavno... Tabašević je čudan pisac i nije za svakoga. Mračan je i težak da bi onda, samo na trenutak, kao iznenadni bljesak svetla, kroz to more misli i slika i sećanja izronilo nešto predivno i toplo i nežno. I onda opet nazad u mrak. Kao da plivate mutnom, mlakom rekom i onda naiđete na deo čiste, hladne plavo-zelene vode. Moguće je da sam zato posle ova romana sanjala reku.

„Zabluda Svetog Sebastijana“ je roman toka svesti, knjiga razmišljanja i osećanja i slika i mirisa i zvukova i dodira pomešanih u jedno, u priču o ratu na području bivše Jugoslavije i o fenomenu žrtve ispričan kroz priču o Karlu i posredno Svetom Sebastijanu.

U početku zbrkan i konfuzan, kao i svaki ulazak u nečija razmišljanja i sećanja i snove i doživljaje, „Zabluda Svetog Sebastijna“ brzo hvata korak, grozničav i užurban, dok Tabašević beskompromisno, hrabro upire prstom u „žrtve“ i „spasitelje“ i dušebrižnike i pravednike, prave i lažne.

Kompletna priča je ispričana u segmentima i slikama i podseća na slike nadrealista sa ježevima i majkama i Ciganima i zemljom i društvom u raspadu. Kratke, odsečne rečenice nabijaju ritam koji Tabašević održava do samog kraja romana. Tu je i jezik, vrlo prizeman i jednostavan a onda na mahove beskrajno senzualan i poetičan, čak i kada piše o prizemnim stvarima.

„Zabluda Svetog Sebastijana“ je neobičan, duboko uznemirujuć roman. Neće vas ostaviti ravnodušnim, pod uslovom da uspete da se probijete kroz mutnu vodu do tih bistrih, predivnih delova. A njih ima taman dovoljno da budu ravnoteža onim mračnim. Najtoplija preporuka uz ogradu, jer ćete do kraja/zadovoljenja/prosvetljenja doći težim putem. Mada, s obzirom da pričamo o Svetom Sebastijanu, drugačije ne bi ni moglo, zar ne?
 
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik