Prikaz romana Vladimira Kecmanovića: Kad žrtve zaćute

„Kad đavoli polete“ Vladimira Kecmanovića  je verovatno jedna od najboljih knjiga domaćih autora koja se u poslednje vreme pojavila na književnom nebu Srbije. Savršeno napisana, duboko promišljena i kompleksna knjiga, razgranatih i originalnih ideja, a opet veoma laka za razumevanje i nimalo zahtevna čitanje. Savršen spoj književne perfekcije i prijemčivosti. Kao što bi svaka knjiga i trebalo da bude.

Malo je pisaca na našoj književnoj sceni koji tako postojano marširaju sposobni da na svojim plećima nose sav teret koji su natovarili kao što to čini Vladimir Kecmanović. Ovaj dobitnik brojnih književnih nagrada samostalno potpisuje dela kao što su „Poslednja šansa“, „Sadržaj šupljine“, „Feliks“, „Top je bio vreo“, „Sibir“ i „Osama“, a u saradnji sa Dejanom Stojiljkovićem „Kainov ožiljak“ i trilogiju Nemanjići.

Njegova proza doživela je više filmskih i pozorišnih adaptacija i prevedena je na engleski, francuski, nemački, ukrajinski, mađarski, rumunski jezik, a televizijska publika ga je upoznala kroz scenarije za serije „Senke nad Balkanom“ i „Državni službenik“.

Osim svojim delima, pažnju šire javnosti privukao je kad se pridružio grupi književnika koji su se odlučili na bojkot Ninove nagrade, a odnedavno je aktuelna i njegova odluka da svoj poslednji roman „Kad đavoli polete“ povuče iz konkurencije za dodelu nagrade „Beogradski pobednik“.

Upravo ovaj roman, za koji je Kecmanović dobio nagradu „Zlatni suncokret“, može da bude zanimljiv čitaocima magazina Optimist, te će ovaj tekst biti posvećen upravo tome.

U pitanju je roman koji je započet tokom Kecmanovićevog boravka u karantinu na Kubi. Pisanje romana odgodilo je njegov rad na već najavljenoj priči o Titu.

Malo je stvari koje na Balkanu mogu nadmašiti interesovanje za Josipa Broza, što ovu autorovu odluku čine još zanimljivijom.

Iritiran sve većim prisustvom novih vidova političke korektnosti, Kecmanović u kubanskom karantinu počinje da ispreda priču o zlostavljaču i njegovoj žrtvi.

Priča započinje kada Kej (Kristofer), ne baš sasvim u skladu sa procedurama, usvoji Ema (Mladena), štićenika doma za decu bez roditeljskog staranja. Ovaj stariji tinejdžer je do sada prošao mnogo više nego njegovi vršnjaci koji vode konvencionalnije živote u porodici, ali je propustio da doživi ljubav. Roditeljsku ili bilo koju drugu. Nikada emotivno dodirnut, on i sam sebi postaje tuđ. Upravo su ljubav i pažnja drugih ono što nam u formativnim godinama pomaže da jasno odredimo granice onoga što mi jesmo. Kroz ljubav nas uče da volimo sebe u međama svog postojanja. Sve ono čega je Em bio lišen.

Kako bi kod čitalaca pojačao osećaj tog otuđenja, autor pribegava genijalnom pristupu. Svet romana vidimo Emovim očima, a njemu autor oduzima glas. Iako nije nem, Em ne govori. Odnosno, ono što izgovara čitaoci ne čuju, a šta je rekao, otkrivamo na osnovu onoga što kažu njegovi sagovornici. Kako bi pojačao efekat otuđenja, Em svoje ruke, noge, telo naziva tuđim. Koristi tuđe ruke za hvatanje, tuđe noge za hodanje, tuđ penis za… hm… shvatili ste sistem. Možda zvuči malo komplikovano, ali je zapravo veoma jednostavno za čitanje i upravo se u tome ogleda Kecmanovićevo književno majstorstvo. Dugo vremena se među knjigama domaćih autora nije našlo delo koje se sa takvom lakoćom čita kao što je roman „Kad đavoli polete“. Rečenice naprosto klize i nižu se kao podmazane, a knjiga, iako veoma kompleksa, čita se sa lakoćom i u dahu.

Kako dani, nedelje i meseci zajedničkog života odmiču, Em sve više shvata koje su međe njegovog novog doma. I što više Em postaje žrtva zlostavljanja, sve nam se više otkriva priča njegovog tamničara. A ovo je, zapravo, priča o njemu. Ispravno shvatajući da su savršeni književni junaci dosadni i, pomalo, kič, autor nam predstavlja junaka koji očito jeste negativan, ali upravo zbog toga počinje da zavređuje našu (i autorovu) pažnju. Ovaj bogati gej Amerikanac koji je ogrezao u drogi, prostituciji i neoliberalnoj retorici nevladinog sektora (koji nam u obrisima koje u pozadini priče skicira Kecmanović više liči na organizaciju porodice Korleone nego na bilo šta drugo) ima svoju priču. Priču u kojoj je i sam zlostavljač produkt represivnog sistema koji i sam replicira ne znajući drugačiji modus operandi od onog naučenog.

Svojevrsno putovanje u srce tame Kejove duše, prošarano aluzijama na Šekspirovog Hamleta, ima svoj neizbežan kraj koji je uvek neki novi početak. Jer kroz metaforu o zlostavljanju dečaka Kecmanović nam progovara i o globalnom zlostavljanju čiji je cilj, poznato nam je iz romana „1984“, da traje. Zato i ne čudi posveta Džordžu Orvelu koja stoji na početku knjige.

Očekivano je da Kecmanović kroz celu priču provuče i svoje omiljene ideološke narative, književnost priključi svojim drugim aktivnostima i iskoristi kao priliku za nastavak onog Ćosićevog, anticivilizacijskog i antiživotnog, večitog rata samo drugačijim sredstvima. U pitanju je neosporno legitiman metod i književni pristup da se kroz svoje stvaralaštvo prenesu i određeni stavovi i ideologije.

Na sreću ljubitelja pisane reči, ovo, u ovom slučaju, nimalo ne utiče na kvalitet samog romana. Kecmanovićeva priča je tako dobro koncipirana i napisana da ništa ne može da umanji njenu snagu i kvalitet.
„Kad đavoli polete“ je verovatno jedna od najboljih knjiga domaćih autora koja se u poslednje vreme pojavila na književnom nebu Srbije i koja na apsolutno svaki način dominira nad ostalim delima. Prava je šteta što je Kecmanović odustao od Ninove nagrade jer je upravo ovakva knjiga potrebna kada je u pitanju titula najboljeg romana godine. Savršeno napisana, duboko promišljena i kompleksna knjiga, razgranatih i originalnih ideja, a opet veoma laka za razumevanje i nimalo zahtevna za čitanje. Savršen spoj književne perfekcije i prijemčivosti. Kao što bi svaka knjiga i trebalo da bude.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist / Bookvar