Prikaz romana „Venerin prolaz“: Trenuci za večnost

Od Sidneja do Londona, Njujorka i Stokholma, od pedesetih do osamdesetih godina 20. veka, dve sestre će iskusiti draži i zamke zavođenja i napuštanja, braka i udovištva, ljubavi i izdaje u „Venerinom prolazu“ Širli Hazard, jednom od najvećih romana prošlog veka napisanih na engleskom jeziku.

Bilo je i biće izvanrednih pisaca retkog talenta koji su iz nekih, neumetničkih, razloga ostali van uskog kruga popularnosti. Ipak, Širli Hazard (1931–2016) nisu zaobišla najviša priznanja za njene romane. Književnica australijskog porekla koja je pripadala anglosaksonskom kulturnom području nije pisala mnogo, ali je svaki njen roman predstavljao i svojevrsni događaj, pre svega zbog prefinjenog i originalnog stila kojim je zalazila u svaki damar svojih junaka.

Kada je objavila „Venerin prolaz“, delo su pozdravili takvi autoriteti kao Majkl Kaningem i Džon Banvil. S razlogom, jer je njeno pisanje istinski dokaz one stare maksime da je svaka tema valjana, samo je pitanje kako će je pisac interpretirati. U fokusu ove priče su rođene sestre Grejs i Kerolajn, koje u detinjstvu nesrećnim slučajem ostaju bez roditelja i prelaze na staranje znatno starijoj polusestri, koja je sve samo ne raspoložena da ih odgaja i zameni im roditelje. Zbog toga će od adolescencije tragati za ljubavlju, neuke da je prepoznaju u iskrenom obliku i zasenjene željom za usponom na društvenoj lestvici. Jer u pozadini svake priče koja se odvija u Engleskoj stoji neki zamak, aristokratski hol na uzvišici, koji junake podseća da do njega ili nikada neće stići ili će na tom putu podneti prevelike žrtve.

Ovo je jednostavan i gotovo šablonski postavljen početak priče koja zvuči poznato. Ali onda se od detalja dijaloga koji ne prelaze učtivu konverzaciju i minucioznih opisa ambijenata u kojima se razgovori odvijaju, otvara široko platno doba nakon Drugog svetskog rata u kome se svet oporavlja i želi da ponovo nauči da sanja.

Slično kao i u drugom briljantnom romanu Hazardove „Veliki požar“, rat još odzvanja u dušama njenih junaka koji nastoje, sa promenljivim uspehom, da zaborave i nastave sa životom. Neki u tome uspevaju, ali većina ostaje trajno obeležena doživljenim. Rat nije izbrisao klasne i intelektualne razlike, što sestrama otežava da ostvare svoje sentimentalne veze i bračna nastojanja, istovremeno prezirući sve što je preživelo od okoštalih društvenih normi.

Između želja i realnih mogućnosti, mladost lako i brzopleto pravi greške, ne videći istinske vrednosti pred sobom i težeći za usponom na društvenoj lestvici čije prečke drže čvrsto samo one koji imaju dovoljno novca. No i to bi bilo banalno da Širli Hazard nije umela da opiše svakodnevno sofisticiranim postupkom, koji je zumirao detalje i reflektovao ih direktno u duše.

Na svakoj stranici ovog romana otkrivamo književno majstorstvo, zahvaljujući kome je roman „Venerin prolaz“ od prvog objavljivanja dobijao epitet jednog od najznačajnijih romana na engleskom u dvadesetom veku. Izdvajamo samo jednu scenu od mnogih koja bi mogla biti i filmska, trenutak kada slepo zaljubljena Kerolajn (treba li reći u pogrešnog muškarca, kojem je bilo lako da zaseni njenu mladost i neiskustvo) doživljava prvi fizički susret sa njim u jeftinoj, ofucanoj sobi prolaznog hotela, nakon čega je obučeni kavaljer grli nagu, dok se njegov fini tvid sakoa i tvrde manžetne košulje taru o njenu nežnu, ustreptalu mladu kožu, koja je prvi put osetila ljubav u ambijentu izbledelih tapeta i ispranih jastučnica.

Naravno, ništa u umetnosti ne nastaje samo od sebe i ni iz čega, pa se pedantniji izučavaoci književnih stilova mogu zamisliti nad pitanjem od koga je učila Širli Hazard. Rekli bismo od Hemingveja, svakako od Virdžinije Vulf, od Foknera i Ficdžeralda na primer, jer ima tako mnogo od blaziranosti njegovih junaka u Polu Ajvoriju, antijunaku ovog romana...

Svaki posvećeniji čitalac pronaći će sopstvene asocijacije i na kraju kapitulirati pred originalnošću izraza Širli Hazard, koji je i veoma zahtevan za prevođenje i traži od prevodioca umetničku crtu i napor da se pronađe odgovarajuća reč na maternjem jeziku. Izvestan napor zahteva ova proza i od čitaoca, jer se mora osvajati u sporom tempu, na momente i sa zamišljenošću u koje tokove svesti junaka nas vodi. Nije ovo proza koja se „guta“ da bi se sledio tok događaja, već duboka introspekcija života običnih ljudi čije su sudbine sve samo ne obične.

Zagonetan je i sam naslov dela, jer se odnosi na astronomski fenomen, trenutak kada Venera prolazi između Zemlje i Sunca, čiji su svedoci bile sestre u detinjstvu i zapamtile ga kao metaforu sveopšte prolaznosti i večne promenljivosti života. A taj trenutak kad Venera zaseni i samo Sunce posmatračima sa Zemlje, dogodi se u životu svakog čoveka samo je pitanje ume li da ga prepozna i sačuva za večnost.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 50