Prikaz romana „Ukus sunca“: Ukus slobode i unutrašnjeg, potpunog mira

Kada se nađete u bezizlaznoj situaciji pa uporno pokušavate da pronađete izlaz, reći će vam mnogi da je to utopija, da rasipate snagu na neostvarivo, umesto da je fokusirate na ono što se može. Ali ako ste uporni, rešeni da dođete baš do onog što vam treba, dogodi se da se u tom čvrstom zidu pred vama, napipa neko porozno mesto od kog vremenom načinite otvor. A kad ste to uradili, vi ste uspeli: iz bezizlaza ste pronašli izlaz. Svoju pobedonosnost delite tiho među najdražima, ne lupate u bubnjeve, ne duvate u fanfare, ne mašete unaokolo, svesni da ste i dalje okruženi ljudima koji nisu bili te sreće i koji su ranjivi do koske. Sva vaša vrištanja ostaju iznutra, a spolja – vi i dalje sijate istom svetlošću sa kojom ste ušli u mrkli mrak. Sa svojim zračkom sunca koji ste poneli sa sobom.

Ako ste rešeni da osetite ukus sunca, tako će i biti. Vi unapred znate da je taj ukus jedna mešavina ljutog i slatkog, gorkog i kiselog, vi ste naslutitli da se tu kriju i neki drugi, vama nepoznati ukusi koje ćete morati da istražujete, prihvatate, povremeno odbacujete pa ponovo prihvatate, sve dok ta čudesna mešavina ne postane plišano glatka i ravnomerna. I vi onda znate, sasvim pouzdano, da ste otkrili ukus sunca. Ukus slobode i unutrašnjeg, potpunog mira. Postigli ste sklad.

Primetićete neizostavno da Crnjanski, iako diskretno pominjan, u ovoj priči dođe kao neki svetionik: najpre ste prosto ljuti na njega jer vam se čini dalekim, a potom, kako mu se sve više približavate, počinjete da razumevate njegovo ritmično, pomerajuće svetlo, počinjete da iščekujete taj zrak koji će u jednom momentu, obasjati baš vas. I dok on ide dalje, odjednom shvatite da niste u mraku, iako ste trenutno neosvetljeni...

Čitajući ove memoare, deo porodične biografije svoje prijateljice i golgote kroz koju su prolazili ona i njen muž, njihova deca, njihovi bližnji koji su ostali ovde, raspadala sam se na delove, nekoliko puta. Sad mi je sasvim jasno jedno pitanje sa promocije, koje je postavila Jasmina Topić, voditeljka i moderatorka programa: „Neka podignu ruku oni koji su se više puta zaplakali...“ I, što je jedan drugar u publici rekao: „Tvoja knjiga je, ne samo autobiografija, već i svojevrstan dokument jednog doba u kom smo živeli, preživljavali, donosili teške odluke i nastavljali dalje...“

Svako ko u sebi ima makar imalo empatije, razboritosti, iskrenosti, mora ovu knjigu ne samo da zavoli, već i da poštuje. Sve te ljudske sudbine o kojima je Vesna pisala, a koje su u nekom trenutku doticale njihove živote tamo, nisu samo svedočenja, to su kovitlaci života koji su se raspadali pa se ponovo sastavljali.

Imala sam na umu desetine citata iz ove dragocene knjige, koje bih sad, ovde, mogla i želela da podelim sa vama. Ali sam onda odlučila da to ipak ne činim i time vam ne narušim, ne samo zadovoljstvo otkrivanja tih ključnih momenata, već i onaj suptilni doživljaj tuđih reči u svom svetu.

To je toliko intimno, te mislim kako bi svako od vas trebalo sam da izdvoji one odlomke koje smatra ključnim. Zarad ravnoteže među zvezdama, citiraću samo kraj knjige, jednu blagost i divotu razrešenja svega onoga što čovek nosi u sebi.

„Do putovanja za Stamsund i Andenes živela sam obuzeta nespokojstvom zbog trošnosti čoveka i sveta, zbog naše nestalnosti, prolaznosti. Proganjala me je potreba da osmislim svoju privremenost, kratkoću svog života. Osećala sam tu potrebu još kao dete, osećala sam je u mladosti, nije me napuštala ni kasnije. Otud sam od ranih godina imala želju da se zagledam u zvezde, da potražim vezu s nečim što sjaji mnogo duže od čoveka. Ali nikada nisam uspevala da se potpuno izmestim iz svojih strahova i nemira. A onda, dok sam sedela na steni u Andenesu, dok sam puštala da mi kroz kapke prolaze zraci tamošnjeg sunca, prvi put sam osetila da nisam bez stalne adrese. I da pripadam nečemu mnogo većem nego što je ljudski život.

Bog, ljubav, sudbina – u svakom slučaju plemenita sila koja upravlja našim postojanjem – uzvraćala mi je pogled dok sam posmatrala večito sunce na kraju sveta. I u tom pogledu čitala sam sve naše povezanosti i u vremenu i u prostoru.

Pogled mi je i dalje bio prikovan za rađajuće sunce kada su tople, slane suze dodirnule moje tople, slane usne, i ja sam prvi put u životu osetila ukus jedne zvezde.“

Nemojte da propustite da pročitate knjigu.
 
Autor: Snežana Mirić
Izvor: Fejsbuk grupa „Klasici književnosti“