Prikaz romana „Svi ti usamljeni ljudi“ Majka Gejla: Knjiga koja kroz suze mami osmeh

Imam osećaj da sam preplakala polovinu ove knjige. Predivna je. Dirljiva. I tako tužna. Hjubert je osamdesetpetogodišnji Jamajčanin koji živi sam i – usamljen je. On svake nedelje čeka da ga ćerka nazove kako bi joj opisao detalje svog neverovatno ispunjenog života. On ima prijatelje. Izlazi svakog dana. Govori joj o svim neverovatnim stvarima koje proživljava. Međutim, ćerka mu najavljuje da dolazi u posetu i Hjubert sada mora da svoje laži pretvori u stvarnost. Iskreno, razmišljala sam o Hjubertu svakog bogovetnog dana od kada sam pročitala ovu knjigu.
 

Kada ste mladi, deluje kao da imate sve vreme ovog sveta. Uz to imate i neograničenu količinu energije, ali vam to ne znači mnogo, jer niste dovoljno stari. Zatim konačno dostignete doba kada možete da budete nezavisni, ali nemate vremena zbog posla, privatnog života i putovanja. A zatim samo starite. Odjednom prijatelji počinju da vam umiru. Nemate više energije kao nekada. I ponekad ste usamljeni. Samoća je stvarno jedna od najrazornijih emocija. Zaista može da vas potrese i da vas sroza. Nekoliko studija je pokazalo da usamljenost može da dovede do fizičkih i mentalnih problema, da čak uvećava i rizik od smrti, naročito kod starijih generacija.

Moje srce je zato zaigralo kad god bi se Hjubert s nekim sprijateljio. Obožavam odnos koji je uspostavio sa mlađom komšinicom Ešli. Svidelo mi se kako je zatim poželeo da upozna druge ljude. Odlučio je da mu je dosta usamljenosti i pronašao je svoju zajednicu. Nije ni potrebno da naglasim značaj zajedništva.

A upravo to je nešto sa čim mislim da moja generacija ima problem. Baba i deda su mi pričali priča kako bi se sprijateljili sa svakim čovekom na koga bi naišli. Znali su sve karipske porodice u krugu od kilometra. Svaki rođendan, svaka proslava, svaki životni trenutak se delio i slavio. U državi koja ih nije želela. Daleko od njima poznatih porodica stvorili su sopstvenu. Stvorili su sigurno mesto. Zajednicu.
 

U skokovima između prošlosti i sadašnjosti vidimo koliko se to kod Hjuberta promenilo kada je ostario i kako zbog starosti zajednica prosto više ne postoji. Majk Gejl istančano istražuje odnose u doseljeničkoj zajednici koja je pristigla sa Kariba i njihov žal za porodicama koje su za sobom ostavili. Hjubert odbija da kaže svojoj majci koliko mu fali kuća posle nekoliko nedelja života u Engleskoj. Možete li da zamislite kako se osećao, naročito što je došao u zemlju koja se pobrinula da shvati kako tu ne pripada. Zemlju u kojoj će Hjubert bezbroj puta biti meta rasizma, iako se trudio da se ne ističe. Tu je i skoro zabranjena ljubav između Hjuberta i njegove supruge, koja odlično oslikava britanske stavove tog vremena. Autor vešto ističe uspone i padove braka, čak i kada neznanje preovladava.

Roman „Svi ti usamljeni ljudi“ na sjajan način naglašava kako samoća može da utiče na svakoga, bez obzira na godine. Bilo da ste odskora bez partnera, ili ste se preselili u drugo mesto ili državu, ili bilo šta tome slično... Na ovom svetu nažalost ima onih koji nedeljama ne progovore sa drugim ljudskim bićem. A svako u nekom trenutku prolazi kroz samoću. Kod Hjuberta vidimo da se ponekad stvara jači osećaj sigurnosti kada nemamo nikoga do koga nam je stalo. Bojimo se da će nas neko povrediti ako se otvorimo. Međutim, ova knjiga nas podseća da je život tako vredan. Da zarad mnogo toga vredi živeti.

Čak i kada nas svi napuste, bilo slučajno ili namerno. Kada kao posledicu osećamo kao da je životu došao kraj. Kada svako koga smo poznavali i s kim smo bili bliski napusti scenu. Majk Gejl pak ističe da nikada nije kasno da se sprijateljimo i stvorimo novu zajednicu. Lepota života leži u odnosima koje stvaramo sa ljudima oko sebe. Hjubert je oličenje toga. Ostaćemo upamćeni po tome kako smo uticali na ljude, a ne po tome šta posedujemo ili ne.
 

Ako želite knjigu koja će vam razgaliti srce, rasplakati vas, obradovati i nasmejati... onda je ovo prava knjiga za vas. Uči nas da svi možemo da se potrudimo da budemo bolji jedni prema drugima. I da prijateljstva ne znaju za granice. Ne zasnivaju se na godinama, polu ili rasi. Potrebna je samo zajednička želja... i osmeh.

Izvor: theblackbookblogg.com
Prevod: Đorđe Radusin