Prikaz romana „Sveće gore do kraja“ – Romaneskna studija

Posle više od četiri decenije otkako se nije video sa svojim bivšim najboljim prijateljem Konradom, general u penziji Henrik od njega dobija pismo kojim je najavljen njihov novi susret. Prijatelji su već sedamdesetpetogodišnjaci i treba da povedu razgovor kojim bi izravnali račune sa prošlošću.

Narativ je podeljen na dvadeset poglavlja kroz dve neformalne, jasno različite celine: prvom dominiraju sećanja koja aristokrata i bivši austrougarski general Henrik prenosi svojoj večitoj služavki Nini, a koja su od obilate pomoći čitaocu prilikom prodiranja u čvor priče. Druga neformalna celina započinje večerom i međusobnom razmenom sadržaja ličnih života otkako se dvojica protagonista nisu sreli: gost je proveo mnogo vremena na Bliskom istoku, a domaćin je ostao na svom imanju, u Mađarskoj. (Prostor posvećen priči o tome dozvoljava čitaocu mogućnost tumačenja da kao što se vremenom menjala generalova šumska palata, tako je propadala i država, od raspada Austro-ugarske do Drugog svetskog rata.) Ali obojica kao da su sve vreme zapravo živeli za novi susret, jer među njima postoji tajna posebne snage a takođe su, posle svega što su zajedno proživeli a što je ostalo nedorečeno, osećali potrebu da jedan drugog pogledaju u oči.

U ostatku romana, domaćin prividno drži neformalan govor kako bi, zapravo, dobio odgovore na dva pitanja koja su ga u poslednje četiri decenije proganjala. Odnos Konrada i Henrika pažljivo je gradiran još od prve celine: u detinjstvu ih je – bez obzira na klasne razlike – spajalo drugarstvo, kasnije studiranje na Vojnoj akademiji a, još kasnije, jedna žena: oficirova supruga Kristina. Četiri decenije pre početka radnje, Konrad je nestao tokom zajedničkog lova sa prijateljem, koji se mogao okončati i smrću jednog od njih.

Marai se u knjizi izvorno objavljenoj pre gotovo osamdeset godina rizično opkladio na forsiranje glasa jednog lika, katkad čak i na privid monologa. Međutim, intervencije pripovedača su kultivisane i elegantne a središnja, generalova priča, dovoljno je sugestivna da pridobije poistovećenje čitalaca. Naime, štivo je premreženo njegovim dubokim refleksijama koja se tiču univerzalnih pitanja i od ovog romana čine i svojevrsnu psihološku studiju. Marai je veoma analitičan i daje značaj gotovo svakoj pojedinosti o kojoj piše. Od univerzalnih pitanja kojima se knjiga bavi, dva stupaju u strukturnu korelaciju: iako sudar strasti i prijateljstva ume da bude i brutalan, potonje se ipak nameće kao važnije (koliko god bol usled izdaje bio opisan sugestivno). Analitičnost romana nipošto ne znači da roman nije uzbudljiv, što mađarski i svetski klasik, između ostalog, postiže uvodeći u gotovo svako poglavlje pokoju intrigantnu pojedinost, koju će razviti tek u nekom od sledećih.

General svojim govorom nadahnuto i gotovo ritualno izbacuje iz sebe sve ono što je njegov um skovao tokom četiri decenije, tako da njegova ispovest dostiže katarzu. Ono što je u početku delovalo kao benigan i melanholičan susret dvojice prijatelja postepeno se zamračuje dok ne dođe do raspleta koji je u isti mah iznenađujući i zaokružen, baš kao što to, sa odgovorima koje je konačno dobio, postaje i život glavnog junaka.

Autor: Domagoj Petrović