Prikaz romana „Ribari“ Čigozija Obiome

Jedno od najneverovatnijih književnih dešavanja prošle decenije, bila je manje-više simultana erupcija, nakon dugog sušnog perioda, velikog broja novih popularnih pisaca iz Afrike. Čimamanda Ngozi Adiči, Novajlet Bulavajo, Tedžu Kol, Alan Mabanku i Dinou Mengestu su mladi afrički pisci koji su radili u Americi. Mnogi od njih predaju ili su diplomirali u školama kreativnog pisanja, institucijama za koje ponekad kažu da su književne fabrike. A opet, njihovi glasovi, daleko od neupadljivih, jedinstveni su poput afričkih zemalja iz kojih dolaze, bila to Nigerija na zapadu, Zimbabve na jugu ili Etiopija na istoku.

Jedan od novih afričkih pisaca koji trenutno najviše obećava verovatno je Čigozi Obioma (1986). Pripadnik etničke grupe Igbo, poput najpoznatijeg nigerijskog pisca Činue Ačebea, Obioma je rođen na jugozapadu Nigerije, a trenutno živi u Sjedinjenim Državama gde radi kao asistent na katedri za književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Nebraska-Linkoln.

Roman „Ribari“ je biblijska alegorija smeštena u devedesetim godinama, kada je Nigerija bila pod vojnom diktaturom generala Sanija Abače. Narator, devetogodišnji Bendžamin je najmlađi od četvoro braće. Njegov otac je progresivan čovek, koji radi za Centralnu banku Nigerije. On veruje da su obrazovanje i profesionalna ambicija jedini lek za bolest korupcije koja se širi u svaki ćošak njegove zemlje. Bendžaminov otac želi da njegova deca „zaranjaju ruke u reke, mora, okeane ovog života i postanu uspešna: lekari, piloti, profesori, advokati.“

Umesto toga, kada oca pošalju u drugi grad, ostavljajući njihovu majku da vodi računa ne samo o četiri dečaka i njihovoj maloj sestri, već i o tezgi sa hranom u lokalnoj prodavnici, dečaci će da urade ono što dečaci rade svuda u svetu kada shvate da ih niko ne nadgleda: kreću da zabušavaju. Uprkos trudu njihove majke, za tri meseca se duga ruka njihovog oca „koja je često vitlala bičem, sredstvom upozorenja, slomila se kao umorna grana drveta. Tada smo se otrgli.“  Braća su se tukla sa drugim dečacima, lomila prozore na susednim kućama. I kad god su mogli išli na obližnju reku Omi-Ala, koja teče kroz grad.

Dok je bila čista, Omi-Ala je rane naseljenike snadbevala ribom i čistom pijaćom vodom. Kao svuda u Africi, za „Omi-Alu se nekada verovalo da je bog; ljudi su je obožavali“. Sada, kao svaka reka u Nigeriji, više liči na kanalizaciju. Leševi životinja leže na njenim obalama, a u vodi su pronašli i unakaženo telo žene, „bez vitalnih delova tela.“

Kada dečaci odu tamo da pecaju, uhvatiće više nego što su nameravali. Dok su se jednog dana vraćali kući, nakon što su upecali dve velike tilapije, naišli su na čoveka koji je spavao ispod drveta manga. „Bio je odenut u prljavštinu od glave do pete. Kada je okretno ustao, s njim se digao i deo prljavštine, dok je deo ostao tu i tamo na zemlji. Na licu, tik ispod brade, imao je svež oži­ljak, a leđa su mu bila ulepljena kašastom masom od nekog mrtvog manga u stanju truljenja“. On je Abulu, ludak, takođe poznat po proročanstvima i po neprijatnoj navici masturbiranja u javnosti. Kada Abulu počne da doziva dečake, najstarijeg poziva po imenu, Ikena, iako ga nikad nije sreo i upoznao i proriče mu da će ga ubiti jedan od njegove braće.

Dok se proročanstvo nadvija nad dečacima, Obioma pojačava fokus na nesreću koja pogađa njihovu porodicu. Majka dečaka, ophrvana tugom, doživljava nervni slom i završava u bolnici. Njihov otac, mršav i osedeo, pati jer kao glava kuće nije u mogućnosti da zaštiti one koje voli. A tu su i braća. Ako je proročanstvo istinito, ko je od njih ubica? Krivica, žal i laži istovremeno zbližavaju i udaljavaju dečake jedne od drugih.

Političke implikacije „Ribara“ su očigledne, iako nikad nisu preterano naglašene. Zemlje mogu da krenu pogrešnim putem, navodi Obioma, isto kao i ljudi. Za šest decenija nezavisnosti Nigeriji nije falilo laži, proroka i ludaka. Kao ni nevolja.

I dok se sve urušava, a srž porodice propada, Obiomini čitaoci će se prisetiti još jednog dela iz Afrike, knjige koja i nakon pola veka, nije prestala da se štampa. U svom istraživanju misterije i ubistava, terora koje ljudski um može da smisli, boja života u Africi, sa šarenim tkaninama i drvećem prepunim plodova, a najviše sposobnošću da stvori dramatične tenzije u ovoj najhumanijoj afričkoj priči, Čigozi Obioma je pravi naslednik Činue Ačebea.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Miloš Vulikić