Prikaz romana „Putar i parizer“

Ljudi na rođendanu bili su „odebljali, uglavnom upareni, u odjeći koja je glumila da je skuplja no što jest“: bili su „više odraz aspiracija nego stvarnog statusa“. Tek uzgred pomenuta dosadna proslava – koja je poslužila kao preduslov jedne mlake romanse – ipak je nešto više od toga: ovakav sumarni pogled na mimoilaženje želja i mogućnosti obično se aktivira da bi odslikao generacijski bezizlaz.

Taj je bezizlaz za Crnog i Domba, Tomija i Ronka, nastupio ipak prebrzo: četiri (posle)ratna druga pokušavaju probiti kakav-takav tunel za spas tako što će otići na zajedničko letovanje, i staviti na pauzu brižne a prezasićene majke i trudne devojke, ponižavajuće posliće i alarmantne aritmije. Svest o neuspehu i preosetljivost (koju reflektuje osećaj jednog od junaka da samog sebe igra u video igrici) obrazuju tmurnu sliku o generaciji skoro pa tridesetogodišnjaka koji su izgubili veru u život pre nego što su mu dali šansu da ih izneveri. Ronko kao student generacije na PMF-u propada zato što je previše anksiozan da bi se nosio sa preprekama, čak i kad su one uvod u stimulaciju; Tomi je opsednut kontrolisanjem svih životnih okolnosti, koliko i toksičnim prigovaranjem; Domba je dete iz disfunkcionalne porodice čiji je brat sitni kriminalac i polubog, a Crni je diplomirani politikolog čiji se manjak ambicija rastapa u autodestrukciji.

Muška družina, prepuštena letargiji i pasivnom suočavanju sa obavezama odrastanja i odgovornosti, svojim bezmalo mesečarskim ponašanjem pokazuje kako pojam generacije ne znači više ništa: naoko povezani sličnim kulturološkim okvirom, oni su zapravo četiri čudaka u begu od sistemskih struktura koje bi olakšale svakodnevnu rutinu. Njihova povest je labavi niz kočopernih čarki koje se ne razrešavaju.
 
Autor : Vladislava Gordić Petković
Izvor : Nova.rs